Poznata filmska, televizijska i pozorišna glumica Hana Selimović sinoć je kao deo ansambla predstave „64“ Ateljea 212, četvrte večeri festivala Borini pozorišni dani bila pred vranjskom publikom. Tek je na početku tridesetih i iza sebe ima uloge u nekoliko filmova i domaćih serija, ali se najpre ostvarila u pozorištu, osvojivši veliki broj nagrada do svoje 30. godine. Za portal Slobodna reč Selimović govori o ženskim likovima u pozorištu i na ekranima, emancipaciji, zauzimanju za sebe, posledicama progovaranja o seksualnom uznemiravanju i silovanju.
Slobodna reč: Lik Eve u predstavi „64“ je dominantan i „nosi“ celu predstavu skoro dva sata. Koliko zapravo ima ovakvih uloga namenjenih ženama?
Hana Selimović: Nažalost, nedovoljno. Usudula bih se da kažem da su one na nivou incidenta. Neophodno je da u ovom trenutku imamo teme i predstave koje će ženu postaviti kao apsolutno ravnopravne nosioce radnje u odnosu na to što su muškarci bili godinama unazad. Imamo i dalje tu neprijatnu osobinu, naročito kada gledate naš serijski ili filmski program, nekako žena uvek deluje kao neki ili privlačan nakit muškog lika, ili neko na kome se prelama drama ili tragedija, ona uvek nešto trpi.
Razumem to nekako iz ugla ovdašnjeg folklora, to su neki stereotipi kojima je lako podleći, ali mislim da je zaista vreme da te stvari kardinalno menjamo, u tom smislu sam srećna što mogu da učestvujem u predstavi koju je režirala žena, čiji je tekst napisala žena i u kojoj žena igra glavnu ulogu.
SR: Koliko zapravo emancipacija emancipuje? Da li mislite da u našem društvu postoji svest o tome da se ne radi o ukidanju patrijarhata u smislu da se on „zgazi“, već se ljudima treba objasniti…
HS: Apsolutno. Jedno je uzvikivanje parola ili neka vrste borbe koja je namenjena već emancipovanom građanstvu, a potpuno je drugo na neki način pristupiti određenom broju ljudi, zapravo najugroženijim grupama, ako govorimo o nasilju u porodici…Strašno je bitno da se na neki način dođe do žena i ohrabriti njihove glasove.
SR: Ne čini se lakim „poslom“…
HS: Progovoriti u maloj sredini ili se na bilo koji način zauzeti za sebe, ne samo u ekstremnim primerima zlostavljanja, nego i u slučaju mobinga na poslu i bilo koje vrste nejednakosti ili diskriminiacije je jako teško. Treba naći modele i zaštitu za žene koje će se odvažiti da na neki način puste glas. To nije, eto tek tako, neko pitanje ko kome ćemo mi sad punih usta da govorimo uz jutarnju kafu, ili na nekom prelistavanju štampe… Zato mislim da je su slučajevi silovanja i seksualnog zlostavljanja koje su nedavno razotkrile devojke užasno važna stvar, one su na neki način primer da se može pustiti glas.
SR: Šta mislite o reakciji društva?
HS: To sa sobom nosi određene posledice, ali te devojke su dobile, veoma značajnu podršku, koja me obradovala. Bila sam na neki način ponosna na društvo u kome živim, bez obzira na hajku koju su one doživele. Ne želim da minimiziram hajku koja je bila apsolutno strašna, ali mislim i da je nogo ljudi na pravi način iskazalo svoju podršku i volela bih da to na neki način oslobodi i druge žene da progovore.
