VRANJE – Mlade LGBT osobe iz Vranja nerado se sećaju osnovne i srednje škole, gde su bili vređani, fizički i psihički maltretirani, dok su profesori od kojih su očekivali da ih zaštite uglavnom to nasilje ignorisali ili nazivali „šalom“, ukazali su nedavno neki od učenika u razgovoru sa saradnicima portala Slobodna reč. Na taj način su ljudi koji primaju platu da bi štitili prava učenika diskriminaciji i nasilju dali legitimitet, i postali njihovi nemi saučesnici.
Većina nastavnika u Vranju smatra homoseksualnost bolešću, a neki od njih da može da se leči i da se adekvatnim obrazovnim programom može sprečiti, pokazalo je prošlogodišnje istraživanje Krovne Organizacije Mladih Srbije. Stvar dodatno otežavaju knjige koje nisu u skladu sa odlukama Svetske zdravstvene organizacije od još pre 30 godina.
Zamenica gradonačelnika i članica Gradskog veća čiji je resor obrazovanje Zorica Jović nije odgovorila na novinarska pitanja o tome šta Grad planira da preduzme povodom rezultata ovog istraživanja, kako bi škola bila bezbedna za sve, a barem dva do tri učenika u svakom odeljenju mogu biti LGBT+ osobe.
Zbog toga je veoma važno da se nastavnici informišu o problemima sa kojima se ti učenici suočavaju, ukazala je master pedagoškinja Gordana Trajković i jedna od autorki gorepomenutog istraživanja.
Smatra da ukoliko nastavnici plasiraju stavove zasnovane na homofobiji ili transfobiji dovode do usvajanja istih stavova i razvijanja predrasuda kod učenika. Profesija nastavnika, ističe, zahteva konstanto unapređivanje i usavršavanje znanja i veština.
“Određene teme, uključujući i seksualnu orijentaciju i rodni identitet, još uvek su tabu tema u društvu i školskom sistemu. Iz neznanja dolaze predrasude, a iz predrasuda mogu doći razni oblici diskriminacije, pa čak i verbalno, psihičko i fizičko nasilje” – napomenula je Trajković.
Obrazovanjem, dodatnim učenjem i usavršavanjem mogu se pobediti predrasude, ali i razumeti i uvažavati međusobne razlike, dodaje.
Posledica diskriminacije i nasilja prema LGBT+ učenicima može dovesti do stvaranja internalizovane homofobije jer se deca od najranijeg uzrasta uče da je jedino heteroseksualnost normalna, objasnila je.
Strah od prijave nasilnika u Vranju
U Osnovnom sudu u Vranju do kraja 2021. godine nije bilo krivičnih postupaka koji se vode za dela koja su izvršena zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve u poslednjih pet godina. Ni u izveštajima Poverenika za rodnu ravnopravnost nije bilo prijava diskriminacije, a iz organizacije „Da se zna“ koja već pet godina beleži incidente motivisane homofobijom i transfobijom a koja je i registrovani pružalac besplatne pravne pomoći, nema nijedne prijave iz Vranja, iako se sa nasiljem i diskriminacijom LGBT+ osobe u Vranju gotovo svakodnevno suočavaju.
Sagovornica saradnika portala Slobodna reč Gordana Trajković objasnila je da LGBT+ osobe ne prijavljuju nasilje zbog nepoverenja u institucije, straha da će biti ismevani i da će se nasilje dodatno pojačati, kao i zbog straha od autovanja.
“Mediji ne izveštavaju dovoljno o ovakvim slučajevima, nema dovoljno vesti o izrečenim kaznama” – rekla je ona.
Izbačena sa školske predstave koju je režirala jer se poljubila sa devojkom
Darija je bivša učenica srednje medicinske škole iz Vranja i imala je slično iskustvo. Tvrdi da se generalno LGBT+ učenici i učenice ne osećaju bezbedno u školama i da su često žrtve vršnjačkog nasilja.
Nemaju kome da se obrate, a i kad se obrate, nastavnici ih potpuno zanemare, kaže ova devojka. „Time se gubi potpuno poverenje, gubi se i zaštita koju imaju“.
U srednjoj medicinskoj školi su na času psihologije imali lekciju o tome da je homoseksualnost „devijacija“.
“Ako se dobro sećam, to je bila druga ili treća godina srednje, a ta knjiga iz koje smo učili, mislim da se i danas koristi. Kad sam rekla da to ne želim da učim, jer je netačno, profesorka je rekla da moram to da učim i da nisam sigurno pametnija od uređivača jedne knjige” – dodaje.
Njen odgovor je bio da ih „bukvalno uče diskriminaciji jedne zajednice, među kojima postoje ljudi i u tom odeljenju“.
SZO pre 30 godina ukazala da homoseksualnost nije bolest
Trajković objašnjava da je problem i to što se i dalje u školama uči po starom nastavnom programu, iako je i Svetska zdravstvena organizacija uklonila homoseksualnost sa liste Međunarodne klasifikacije bolesti još pre 30 godina.
Darija se seća diskriminacije koju je doživela u srednjoj školi kada su je vršnjaci isključili iz sopstvene predstave, jer su smatrali da je “bolesna”. Ona je pisala i režirala predstavu za svoju srednju školu koja je osvojila drugo mesto na takmičenju, a prilikom odlaska na probu, učenici trećeg i četvrtog razreda su joj rekli da je izbačena, jer “kao bolesna osoba više nema šta tu da traži”.
“Ispostavilo se da su videli kako se ljubim sa devojkom i to je njima bilo neprihvatljivo” – ukazuje.
Darija je pokušala da prijavi nasilje profesorki, ali ju je nezainteresovana da reši problem uputila na direktorku škole. Kako kaže, direktorka joj je rekla da ne brine i da će se to „srediti“, te da su se učenici „sigurno šalili“, na šta je odgovorila da „to što nekoga diskriminišete i vređate ne može da bude šala“.
“Naravno da je bilo i uvreda. Rekla mi je da samo zaboravim. Odlučia sam da ne ‘dižem galamu’ jer sam tada mislila da bih stvarala dodatne probleme i sebe još više ugrozila” – dodaje.
Prema njenim rečima, tada njeni roditelji nisu znali. „Eto, to je i razlog zbog čega ne postoji nijedna prijava u tužilaštvu, niti bilo šta„, kaže.
Smatra da je neophodno da škola počne da preduzima konkretne korake povodom prijave nasilja i diskriminacije, te da bi za početak trebalo da postoje osobe koje u školama rade svoj posao, da se zaista nešto učini povodom toga kada i prijavite nasilje.
„Džaba ću ja da prijavim nešto, kada se ništa neće desiti. I onda time i svim ostalim žrtvama i potencijalnim žrtvama šaljete poruku da je bolje da ćute i trpe, nego da prijave“ – kaže ona.
Priča je deo većeg teksta „Vranje i Strumica: Profesori nemi saučesnici u nasilju nad LGBT+ učenicima” čiji su autori Dejana Cvetković (Srbija), Darko Miloševski (Severna Makedonija) i Vukašin Živković (Srbija). Tekst je izvorno objavljen na portalu Slobodna reč a nastao je u okviru „Media For All” programa koji finansira vlada Velike Britanije. Prikupljeni materijal i izneti stavovi isključivo su odgovornost autora.
