U moj grad i ti hramovi, bilo je mnogo ptice… nekad manje, pa opet pun hram; jer ne letiv ptice uvek isto, niti ljudi slušav pesmu uvek isto.
Belom košnicom nazivam gradove i ljudske tokove svesti. Naročito tokovi – pravdaju se „sindromom smanjenja pažnje“. Bela košnica jeste bilo koja jedinka. Razlike između užurbanog grada i ljudskog mozga sve manje stoje na snazi.
Podjednako razumem poraženost prijedorske profesorice istorije, koja se požalila Darku Cvijetiću (koji to piše u svojoj kolumni u „Žurnalu“) kako „…sedmaci prost tekst ne umeju prepričati. Čak i prilikom čitanja zastajkuju, mucaju, razvlače… a da ne
govorimo o razumevanju pročitanog“.
Podržavam i tezu profesora Mirka Stojkovića, koji u svom doktoratu na temu video igara („Zatamnjenje“) dovodi u pitanje brigu o sve praznijim bibliotekama, bioskopskim dvoranama, skraćenim časovima i predavanjima koja će morati da se pojednostavljuju zbog tzv. „sindroma smanjenja pažnje“. Dakle, on postavlja pitanje:
„Šta ako nije tako? Šta ako đaci i studenti ne mogu da prate predavanja, zato što su predavanja dosadna ili ih gledaju iz pogrešne perspektive?“. Te navodi primer Napoleonove vojske koja je izgubila rat u Rusiji zbog smrzavanja.
Možda je đacima interesantnije da su im rekli kako Francuzi nisu imali dugmad na uniformi, pa nisu mogli zakopčati kapute, zbog čega su izgubili rat. Obe informacije su tačne, jedino što se razlikuje jeste način na koji se predstavljaju.
Svaka Bela košnica primećuje u svetu i o svetu, sasvim drugačije stvari. Zatrpani smo informacijama, naviknuti da u kratkom roku „upijemo“ što više. Mozgu treba trenutak da odabere. Zbog toga zamuckivanje, zbog toga sindrom smanjenja pažnje koji je zapravo prikriveni antipod.
U košnici zuji mnogo pčela, svaka pčela ima svoju jedinicu za razmišljanje, ubiraju informacije, i u tom ubiranju ne znaju da stanu. Do koje mere, telepatije?
***
U moj grad sam video hramovi napravljeni od drvo. Malecki su i ima gi četr’i. U moj grad, to su hramovi kao kućice za ptice. Kako drugačije da zamislim knjigu u taj hram, osim k’o ptice što bi trebale da lete iz ruku u ruku, k’o pesma, dok se ne vrne nazad u kuću. U moj grad i ti hramovi, bilo je mnogo ptice… nekad manje, pa opet pun hram; jer ne letiv ptice uvek isto, niti ljudi slušav pesmu uvek isto.
U moj grad, hramovi stojiv prazno, i stojiv, stojiv, stojiv, stojiv…
Majka me posetila u sivograd, dado gu jednu pticu da pohrani u hram, čim se vrne u Vranje. Doš’o sam posle samo tri meseca, više ni pesmu ne čujem. Samo prazni vrata, malo otškrinuti, za ne daj Bože, ako ljudi popustiv stisak od ruku (s koj samo znav da uzmev). Ili ako se ptice, nekad vrativ.
***
Pitao sam druga kako neko može davati Šekspirova dela, a da ih prethodno nije pročitao, ili da ih spaja bez predznanja konteksta. Drugar je rekao: problem na pomolu.
Jedva osam ujutru, probijam se kroz horor gradskog saobraćaja, i stravu unutrašnjosti gradskih vozila. Pitam se ide li kontrola… Setim se opet, Šekspir. Onaj nesretnik što treba da spaja. Taj će bolje spojiti njegove drame na račun svih nas što nešto kao znamo, nešto smo kao pametni, a pojma nemamo. Možda je on hrabar ad ignoratiam, ali mi ne smemo ni pokušati.
***
Maša predaje Mitrija: „slike koje dobijaju deo znaka kroz međuodnose“ – bićemo i mi deo znaka ako budemo imali kome. Potom nastavlja: „Predstavljeni predmet teži da razbije okvire svojim značenjem…“ – ovu knjigu možda nećete nikada čitati, ja se borim sa sobom, jer moram.
„Protivkadar“ kao dinamika i primena „totalnog vidnog polja“ u filmu, mi znamo da je to dubinski kadar. Divne stvari se predaju, napolju kaplje otopljeni sneg. Ljudi imaju opažajni plan kojim gledaju nešto što prepoznaju pa su svesni da ono što vide omeđava okvir, ali ne ograničava ga…već smo dovoljno ograničeni.
