fbpx
7.8 C
Vranje
utorak, 29.11.2022

Tukle smo se letnji dan do podne (Kanjec filjma, 1994.)

Odabrani članci

Slobodna reč – Specijalno štampano izdanje

Klikom na naslovnu stranu otvorite i čitajte specijalno (rođendansko) štampano izdanje Slobodne reči. Na oduševljenje građana, svih 3.000 primeraka podeljeno je na šetalištu u...

Beograđanima 2.500 evra za povećanje nataliteta u Vranjskoj Banji

ISPRAVKA: U specijalnom štampanom izdanju portala Slobodna reč, u tekstu Beograđanima 3.000 evra za povećanje nataliteta u Vranjskoj Banji  je za projekat "Prioritet - Borba...

Mozaik skupo košta neodržavanje, niko neće dozvoliti da se samo „zakrpi“

Nakon pisanja portala Slobodna reč o tragičnom propadanju monumentalnog mozaika Karta Vranja Stevana Čukića iz 1975. godine na Trgu Republike, reakcije lokalnih umetnika i zalaganja kustosa Narodnog muzeja...

Odlično znam kako je biti odbačen

VRANJE - Maturantkinji srednje Ekonomsko-trgovinske škole i srpskoj reprezentativki u karateu Tamari Misirlić društvene mreže su, kao i većini devojaka njenih godina pune fotografija...

Angažovani, posvećeni i nacionalno prenošeni „strani plaćenici“ i „budale“

Prošlo je godinu dana otkad se naša "vrana" vinula u medijsko nebo iznad Vranja. Od 27. aprila 2020. godine ona ponosno stoji na logotipu...
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Povodom smrti ugledne profersorke, dr Vere Cenić, objavljujemo odlomak njenog romana Kanjec filjma. Vera Cenić (rođ. Petković) je 7. maja 1950. godine kao studentkinja druge godine Univerziteta u Beogradu uhapšena po izlasku sa projekcije filma iz Doma sovjetske kulture u Beogradu (današnjeg Ruskog doma) i internirana u logor na otoku Sveti Grgur, ženskom delu kompleksa logora Goli otok. Tamo joj se uskoro pridružio i njen tadašnji partner i budući suprug Gradimir Cenić. Ovaj roman objavljen 1994. godine predstavlja izvesnu autobiografiju o vremenu koje je tamo provela.

Sveže jutro poznog jula. Druga polovina godine 1950…

Iz utrobe Punata izašla sam nespretno kao i tolike žene…

Odjednom osetim kameno tle pod nogama. Istog trenutka grunu mi u oči takva kamena pustoš, da izgubih dah… Jedva hodam. Od takve, tolike kamene praznine, ka kojoj u koloni koračam, počinjem da drhtim, iznutra.“

„Tražim pogledom travčicu, drvce, bubicu, mrava, a kamen mi sve više sužava vidik, pritiskuje oči i guši me, u dno samog bića zabada mi se oštar, surov bol od koga ne mogu se otmem.“

„Žene koje zamahuju rukama, liče mi na ptičurine koje ne mogu da polete, pa grakću i udaraju. Naprežem sva čula da išta razaberem i shvatim, a pritom i ne primećujem da sam se izvukla iz gomile koja se zbija, kao da će tako zbijena izbeći ubacivanje u stroj.“

„Verovatno su poludele pod ovim suncem koje će nas spržiti.“

„Ko je ovo režirao i zašto?“

„Zgrabiše me i gotovo ubaciše u špalir te dve snažne žene. I ja pokušavam da potrčim. Savijam glavu, rukama instinktivno zaklanjam oči, lice. Osećam udarce po celom telu. Vrlo jake i sasvim slabe. – Samo da ne padnem – pomislim – mogu da me zgaze. Pokušavam da žurim, ali se spotičem. Vuku me za kosu. – Izdržaću, ne biju sve jako…“

„Špalir još traje. Nedaleko od mene, kao razbacane, leže onesvešćene žene. Leže nepomične na oštrom kamenju. Sunce pali, prži, žeže. Šmrčem krv. Iz nosa i iz usta. Sve me užasno boli. Izubijale su mi telo i ispraznile dušu. Ruke, kojima sam branila lice, izgrebane su mi, ranjave, krvave. Krvavi sam grumenčić života. Izgleda da mi je moćnija od tela ova jasna, nebeska svest. Samosvest da nisam samo telo, da imam i dušu i duh, a njih ne vide, ne mogu da vide, to ne dam da ubiju…“

„Traje špalir. Izleću nove… U jednom trenutku mi se učini da sve pretučene žene, stare i mlade, liče na neobične, krupne, pokidane biljke bez korenja, kao sasečene do samog korena. Krvavo crveni i modrotamnoplavi cvetovi pokošeni olujom i razbacani na goli kamen. Biljke koje dišu. Bespomoćna tela, teška, otromboljena, nemoćna, izobličena…“

„Opipam rukom, a iznad oka mi kvrga velika kao pesnica. Da, to mi namiče kapak i zatvara oko, ali ja ipak gledam, ne želim da išta propustim.“

„To znači da je ženski špalir na kamenom ostrvu svetska premijera.

Premijera, tako grandiozna, za beznačajnu publiku.

Roman Kanjec filjma je izvorno objavljen 1994. godine u izdanju KZ „Borisav Stanković“ Vranje.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklame -
- Reklame -

Poslednji članci

„Doteralo cara do duvara“: U 47 mesta u Srbiji nema nastave 1. decembra

BEOGRAD / VRANJE - Predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) Jasna Janković najavila je danas da će u četvrtak, 1. decembra biti obustavljena...

Iste muke ove zemlje žive i ljudi kojima treba Zakon o istopolnim zajednicama

Koliko god nemali struje, imate pravo da nasledite penziju. Koliko god strepeli od sankcija, možete da posetite partnera ili partnerku u bolnici. Koliko god...

Gostovanje Vladimira Pištala obeležilo svečano otvaranje Književne kolonije

VRANJE - Gostovanjem književnika i direktora Narodne biblioteke Srbije, Vladimira Pištala, sinoć je u Vranju otvorena Književna kolonija 2022. Potom je usledilo predstavljenje književnog...

Za novčane nagrade koje daje Grad prijavljeno 75 studenata iz Vranja

VRANJE - Na Javni poziv za dodelu novčanih nagrada uspešnim studentima iz Vranja, prijavilo se njih 75, rekla je za agenciju Jugpress zamenica gradonačelnika Zorica...

Aktivni na mrežama, a ne predlažu ništa: Malo zainteresovanih za Javnu raspravu o budžetu

VRANJE - Iako je vest o pozivu Vranjancima da na Javnoj raspravi o Nacrtu odluke o budžetu za 2023. godinu nadležnima predlažu na šta...