Najbolji difovac među piscima i najbolji pisac među difovcima – Stefan Tićmi (Mitić) rođen je 1992. godine u Leskovcu. Diplomirao je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Prvi je u Srbiji preveo poeziju na znakovni jezik, prilagođenu gluvim i nagluvim osobama. U leskovačkom naselju Ančiki je zajedno sa svojim drugarima od propale kućice napravio malu besplatnu biblioteku sa više od 5.000 knjiga, zbog čega su u emisiji Olivere Kovačević na RTS-u proglašeni za Heroje Nedelje i dobili nagradu Fondacije Tanja Petrović za entuzijazam i veliki doprinos kulturi. Njegova najpopularnija knjiga je roman bestseler Ja sam Akiko, za koji je dobio književnu nagradu Politikinog Zabavnika. Ovaj roman se prošle godine našao i na listi Međunarodne biblioteke za mlade u Minhenu, kao jedna od 200 najboljih dečijih na svetu. Akiko je inspirisala mnoge umetnike, te je tako „nikao“ mural sa njenim likom na skoro 400 metara kvadratnih na zgradi u Dunavskoj ulici u Beogradu (Dorćol), a u pripremi je i animirani film. Tićmi je nedavno izdao novi roman Kaput od mahovine.
Slobodna reč: Kako je na Vaše stvaralaštvo uticao protekli period, vanredno stanje i ostanak kući? Šta je inače za Vas bitnije kada je pisanje u pitanju, motivacija ili rutina?
Stefan Tićmi: Podjednako me zabavlja pisanje o avanturama nekih voćkica i pisanje o grobovima. Podjednako mi je bitna sudbina jednog Kupusa koji, recimo, ima strah da se posle trke na sto metara ne ukiseli i čoveka sa komadićem sira u bradi koji, okružen slovima i krstačama, imenuje preminule u svom memljivom sobičku. Za razliku od svakodnevice, gde se, kao svako ljudsko biće, instinktivno trudim da izbegnem svaku vrstu zamke, u književnosti gledam da upadnem u klopku: ne gledam da se uklopim, gledam da se uklopkim. To je izazov, zaplet, iskra, neobičnost, detalj. A onda se rasplinem ili zaćutim. Sve zavisi. Nekad je ćutanje uvod u rasplin. Nekad se pretvoriš u Loading… Loading… Loading… Inače, u vreme vanrednog stanja sam bio u Španiji. Imao sam važeći dokument: Word. Pa sam mogao. Ako mi ne verujete, pitajte Okerita.
SR: Jedan od čestih stereotipa u Srbiji je taj da ljudi ovde ne čitaju iako se čini da se poslednjih godina otvara sve više knjižara, a istraživanja pokazuju da raste čitanost domaćih pisaca. I sami ste nakon objavljivanja romana Ja sam Akiko postali jedan od najčitanijih. Ima li zaista velikog pomaka na bolje u poslednjih nekoliko godina, ili je rečnik nemačkog jezika i dalje najprodavanija knjiga?
Tićmi: Šnicla, šnala, šnajder, štrudla, štikla, špahtla… sve te reči su dobar šlagvort , asociraju me na vreme provedeno u kafe-knjižari u centru grada u kojoj sam radio i na podatak da je u jednom momentu u mom rodnom gradu rečnik nemačkog jezika postao jedan od najtraženijih i najprodavnijih. Kakvu samo moć imaju slova na slovo Š ili je posredi nešto sasvim drugo, ne znam. A što se tiče pomaka ili nepomaka, pojma nemam. Sve je relativno i maglovito. No, ubeđen sam , dokle god u Leskovcu postoji jedan Vuk koji mnogo više od četkice za zube voli četkicu za slikanje i dokle god u Sremskoj Kamenici postoji jedna Inga sa svojim čarobnim čitalačkim koferom, ne brinem. Uostalom, ja sam reči zavoleo tako što sam razmenjivao pisamca sa simpatijama u osnovnoj, čitanje mi je postalo navika tako što sam svakoga jutra u Večernjim novostima pratio sportsku rubriku, a onda sam vremenom, postepeno, sa zapisa o Kežmanu, prešao na zapise o Sioranu… Krenuo sam da istražujem muziku , književnost, slikarstvo, kinematografiju, arihitekturu… Onako bez opterećenja, sa uživanjem. Bez umetnosti život je šupalj kao nešto baš šuplje.
SR: Zbog čega je prestonica bitna za umetnike, a umetnici za provinciju?
Tićmi: Beograd je bitan za umetnike jer nudi širok spektar mogućnosti, te ovo, te ono, umetnici su bitni za provinciju jer stvaraju čuda ni iz čega, te ovo, te ono. Dok ovo pišem, pokraj kompjutera, u kavezu je papagaj Prle: malo gricne zrnasto semenje, malo dremucka, malo traži izlaz iz kaveza. To smo mi, papagaj Prle. Malo gricnemo, malo dremucnemo, malo bismo van. Van provincije ili van Beograda ili van sebe. Svejedno. Ne volim da generalizujem, ali u biti, to smo mi: uvek bismo nekud. Ja gledam da cvrkućem gde god da sam, koliko god ukavežen, najlepše što mogu. Dok ovo pišem, Prle mi sleće na rame, pa bi sa ramena da istraži nebo nad Zvezdarom. Prle skače po tastaturikladalčsdalsdk….
SR: Kako izgleda život sa konstantno otvorenim koferom na relaciji Leskovac – Beograd? (Postoji li dovoljno velika i mobilna saksija da pustite privremeni koren i granate se u pokretu?)
Tićmi: Smenjuju se predeli, saputnici i misli. Od češćih pomisli je jedna Senekina, u pismima je napisao, parafraziraću – biljka koja se stalno presađuje nikada dovoljno ne ojača. Tako da putujem i pomišljam da sam Stefan Nejaki. Prezime: Tutučković. Ej Seneko, gde kofer da spustim, ej Seneko, gde koren da pustim, ej Seneko, što me ubi, ej Seneko vozač trubi. Ej Seneko, nije tako loše kad se promeni sredina, ja tada nikem, Seneko, mrdnem, oživim ej, Seneko, čuješ li me, ej Seneko, puno pozdrava iz autobusa, ej Seneko, Seneko…
SR: Sa kojim piscem biste voleli da popijete „produženi razgovor sa malo mleka“?
Tićmi: “U mom komšiluku živi jedna baka, umaramljena, nagluva. Zovemo je Done, od milošte. Draga Adelin, pomišljao sam, šta bi bilo da se, nedajbože, jednoga dana tek tako izgubi…”
“Zašto?” upitala bi Adelin.
“Tada bi se svi pitali: Di je Done? Di je Done? I ta potraga bi zvučala kao tvoje prezime. Mnogo je komplikovano, ne zameri. Ali sam ga ovako upamtio, zasvagda.”
“Znači, ne verujem.” Rekla bi i možda odglumila osmeh, onako pod brk, kao hehe. Šta znam, glumica je.
U tom produženom razgovoru sa malo mleka, u nekom kafeu u predgrađu Brisela, rekao bih joj i da mi se jako dopao njen roman “Stvarni život”.
“Stvarno?” upitala bi Adelin Dijedone.
“Stvarno.” rekao bih.
SR: Gde je i šta radi Podzemaljac?
Tićmi: Žmije, tik do Okerita. Ljubomoran. I čeka da ga dooblikujem.
