Fraze „Od danas smo firma„, „Sva sreća, pa je ovo dobro organizovano“ i „Drogiranje košta“ polako postaju deo spiska najpopularnijih replika iz domaćih ostvarenja, a Klan je zbog sveže, mlade glumačke ekipe, humora i atmosfere koja podseća na britanske krimi filmove o spletkarošima i njihovim dogodovštinama na putu do novca i moći, brzo zadobio pozitivne kritike stručnjaka i šire javnosti. Za portal Slobodna reč govori zvezda serije Klan, Aleksandar Dimitrijević (Šok), o uticaju krimi serija na sistem vrednosti, o tome da li je angažovanje toliko mladih glumaca na jednom projektu na „nivou incidenta“ u Srbiji, o rodnoj Ivanjici, pozorištu, ljudima sa puno zemlje u rodnom kraju koji u prestonici „žive na rubu egzistencije“…
Slobodna reč: Klan je zbog humora i novih, svežih, mladih lica, „pokupio“ mnogo pozitivnih kritika u medijima. Kakav je Vaš utisak nakon svega, šta donosi pojavljivanje na RTS-u u terminu posle Dnevnika? Da li ste čuli da Vas neki zovu „srpski Pedro Paskal“?
Aleksandar Dimitrijević: Pojavljivanje u terminu posle dnevnika vam donosi osećaj sigurnosti da će ono što ste dug period radili i zbog čega ste se odricali od mnogo stvari, videti veliki broj ljudi. Ako uzmemo u obzir da je Klan išao u najudarnijem terminu na RTS. Imao sam malu tremu pred prikazivanje svake epizode iako sam znao da smo uradili kvalitetnu i dobru stvar, ipak to je kao kada spremite neko mnogo dobro jelo pa postavite ljudima za sto, nema svako isto nepce. Sada sam rasterećen i spreman za nastavak snimanja. Mnogo ljudi mi je reklo da ličim na Pedra Paskala i to mi imponuje, gledao sam mnogo stvari u kojima on igra, i nadam se da će i moja karijera biti ispunjena kvalitetnim projektima kao što ih je gore pomenuti gospodin imao.
SR: Glumci često „odu“ u producente, u Vašem slučaju je, ako se ne varam, obrnuto? Da li je istina da ste na kraju završili dva fakulteta? Nedostaje li Vam pozorište i da li Amatersko u Ivanjici koje ste osnovali i dalje funkcioniše?
AD: U pitanju je splet okolnosti. Kako me prve godine nisu primili na glumu, upisao sam Produkciju u umetnosti i medijima u klasi profesorke Dejane Prnjat, sa željom da svake godine izlazim na prijemni ispit na glumi. Kada sam napokon upisao glumu, ostalo mi je bilo još svega par ispita na produkciji, tako da sam već negde na početku studija glume diplomirao produkciju. Ne mogu reći da je bilo lako, bez ogromne podrške roditelja i sestara bi bilo nemoguće. Pozorište mi nedostaje, poslednji put kada sam igrao predstavu, dva meseca posle toga sam se osećao kao da sam se vratio sa odmora. Igranja mi pomažu da izbacim negativnu energiju i napunim baterije, nadam se da će se stanje uskoro popraviti i da ću se vratiti u pozorište. Amatersko pozorište mladih u Ivanjici i dalje radi, i ja im želim još hiljadu premijera i lepih momenata.
SR: Da li se zaista prilika za mlade glumce, kakva se ukazala ekipi Klana, u Srbiji dešava „na nivou incidenta“?
AD: Da, ako uzmemo u obzir da sam pre kastinga za Klan bio na 5 različitih kastinga gde sam dobio ulogu, pa se posle par dana pod čudnim okolnostima ispostavi da će te uloge ipak igrati neko drugi, mogu u svoje ime da kažem da jeste na nivou incidenta. Zbog toga dugujem veliku zahvalnost Bobanu Skerliću i produkcionom timu serije što su me ubedili da ipak u Srbiji može da se radi profesionalno i savesno.
SR: U jednom od nedavnih intervjua ste izjavili da u seriji Klan nema romantizacije kriminala. Verujemo da nije lako izbeći tu zamku, po čemu se Klan onda razlikuje? Da li za narušen sistem vrednosti mladih izvor problema uopšte treba tražiti u sve popularnijim krimi serijama ili se ipak radi o realnom svetu i okolini pojedinca?
AD: Za narušen sistem vrednosti mladih možemo zahvaliti urednicima koji programske sadžaje pune raznim smećem koje ne zadovoljava ni minimum standarda. Ako pogledate širu sliku videćete da u Srbiji ne postoji naučno obrazovni program, ako ga i ima to su reprize sadržaja snimljenih pre 10 i više godina ili su to jednostavne, proste i sterilne forme koje ne mogu da privuku mlade ljude da to gledaju. Glavni razlog tome je što još uvek niko od producenata nije uspeo da ubedi ljude koji odlučuju o programskom sadržaju da i naučno obrazovni program može biti itekako isplativ. Krimi serije verovatno imaju uticaja, ali on je nemerljiv u odnosu na razne programe lakog sadržaja. Što se Klana tiče, on daje objektivan uvid u funkcionisanje jedne kriminogene grupe. Ko želi da vidi nešto dobro u tome verovatno će videti, ali ako pogleda objektivno, bez stajanja na bilo koju stranu, shvatiće koliko su te stvari opasne i loše.
SR: Da li je prestonica mladima iz provincije „dobar sluga i zao gospodar“ ili je to opšteprihvaćena predrasuda?
AD: Zavisi od aspiracija mladih koji dođu u prestonicu. Svaka osoba kroji svoj put po ciljevima sa kojim dođe u neko novo mesto . Meni Beograd svakim danom postaje sve draži. Svi meni neophodni sadržaji postoje u Beogradu, i on može stati rame uz rame sa drugim Evropskim prestonicama.
SR: Dolazite iz „varoši humora“. Kako je odrastanje u mestu gde se održava jedan od najbitnijih festivala u Srbiji, Nušićijada, uticalo na to da budućnost vidite u produkciji i glumi?
AD: Budućnost u glumi sam video mnogo pre nego je obnovljena Nušićijada u Ivanjici. Inače, presrećan sam što sam odrastao i formirao se kao ličnost u gradu kao što je Ivanjica. Ona je geografski na takvoj poziciji da su ljudi u njoj upućeni jedni na druge. U takvim okolnostima ceni se poštenje, čojstvo i dostojanstvo. U periodu kada sam bio u srednjoj školi, Nušićijada je, bila neka vrsta prozora u svet, jer su tada nastupale kvalitetne predstave i bendovi sa prostora bivse Jugoslavije. Grad je tih dana disao drugačijim ritmom.
SR: Kome biste Vi sada rekli: „Viđen si za Ivanjicu“? Koja je razlika između sadašnje i „Nušićeve“ Ivanjice? Šta biste tamo promenili? Kako žive mladi, odlaze na studije svakako, da li se vraćaju?
AD: Ivanjica nema više tu konotaciju lošeg. Termin ,“iđen si za Ivanjicu“ koji Živka ministarka često upotrebljava je nastao zato što je u to vreme kada je gospodin Nušić pisao delo Ivanjica bila slepo crevo u geografskom smislu, i ljudi su po kazni bivali isporučivani u Ivanjicu. Danas je drugačija situacija. Ako nekome kažemo taj termin, to definitivno znači da mu želimo da ode u vazdušnu banju i sa divnim ljudima provede nekoliko dana i odmori.
Već dugo živim u Beogradu i u Ivanjicu dolazim samo za praznike i proslave, nisam siguran da ti mogu baš precizno odgovoriti o životu mladih tamo. Ono što sam površno mogao da primetim je da ima znatno manje inicijative kod mladih u odnosu na vreme kada je moja generacija bila u srednjoj školi. To možda možemo opravdati novim tendencijama i stilom života.
Što se moje generacije tiče, svi se rado vraćamo, ali sa idejom da ćemo se posle par dana vratiti svom životu u drugom gradu. Malo sam tužan što se malo ljudi vraća da živi tamo. Znam ljude koji nisu završili fakultete a imaju ogromnu zemlju i imanje koje zarasta a dolaze u Beograd i rade kao konobari ili taksisti i žive u iznajmljenom stančiću na rubu egzistencije.
