1.1 C
Vranje
nedelja, 28.02.2021

Sretenjski ustav dva veka kasnije: Slobodu garantuje zauzdana moć jednog čoveka

Odabrani članci

[EKSKLUZIVNO] Urednik “Kod Civrića”: Biti naša tema je politički prestiž

Po prvi put od osnivanja 2012. godine, a nakon višegodišnje pauze u objavljivanju, urednik satiričnog bloga i kreator sadržaja na Facebook stranici Kod Civrića u...

Milion iz gradskog budžeta za izbornu kampanju u Vranju

VRANJE / BEOGRAD - Državna Agencija za borbu protiv korupcije je, nakon ukazivanja organizacije Transparentnost Srbija na nelogičnosti u bazi podataka o finansiranju izborne kampanje,...

10 godina od lažne najave vlasti da je Vranje prvi grad u Srbiji bez plastičnih kesa

VRANJE - Pre deset godina svi nacionalni mediji, uključujući Radio-televiziju Srbije, preneli su pompezne najave i odluku gradskih vlasti da će od 1. septembra...

Autor knjige “Zablude srpske istorije”: Nema podataka o boravku Gavrila Principa u Vranju

VRANJE - Poznati srpski istoričar Dejan Ristić, autor knjiga Mitovi srpske istorije i nedavno izdate Zablude srpske istorije, u kojima je naučnim dokazima "razbio" neke...

Stojanović: Mladi u Srbiji prepoznaju dobre strane EU, opozicija da iskoristi stav evroparlamentaraca

BEOGRAD – Opozicija mora da iskoristi to što postoje grupe u Evropskom parlamentu koje neće da sklone pogled sa svega što se dešava u Srbiji,...
Avatar
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Uvidevši nakon apela i zahteva tadašnje opozicije da građanima Srbije smeta njegova apsolutistička moć i zloupotreba vlasti, knez Miloš Obrenović je morao da “popusti” i naloži izradu dokumenta koji će omogućiti nezavisnu državnu upravu. Dokument poznat kao Sretenjski ustav usvojila je Velika Narodna skupština 15. februara 1835. godine, nakon javnog glasanja. Ustav je bio revolucionaran, garantovao je slobodu građanima i mnogo je smetao velikim silama.

Srbija je nakon Drugog srpskog ustanka pod vođstvom Miloša Obrenovića sklopila mir koji joj je garantovao autonomiju manjeg stepena u Osmanskom carstvu, a Srbijom je upravljala mešovita srpsko-turska uprava, sve do 1930. godine. Slabljenjem osmanskog carstva, sultan Mahmud II je bio prinuđen da izda hatišerif kojim se Srbiji priznala autonomija i nezavisna državna uprava. Visoka porta se nije mešala u unutrašnju politiku Srbije, građanima Srbije je priznato pravo na veroispovest, a mogli su da biraju svog mitropolita i episkope, a da to potvrdi carigradski patrijarh.

Previđeno je da unutrašnjim stvarima upravljaju knez i Savet (Vlada). Knez bi imao zakonodavnu vlast, a izvršnu bi delio sa Savetom. Beratom iz iste 1830. godine, Milošu Obrneoviu je potvrđeno nasledno pravo na presto Srbije. Međutim, u praksi је svu vlast držao sam knez Miloš Obrenović, iako je delimično ukinuo feude.

Čovek koji se pitao za sve u Srbiji

Knez Miloš Obrenović u Carigradu; Foto: Wikimedia Commons

Pomenuti Savet u prvim godinama posle hatišerifa nije bio ni osnovan, a mnogi savremenici i istoričari kažu da praktično između Miloševih ličnih finansija i finansija kneževine nije postojala nikakva razlika. Čak je i samostalno birao mitropolita, iako je u praksi to trebalo da čini zajedno sa narodom tj. skupštinom. U suštini, Miloš Obrenović se pitao za apsolutno sve u tadašnjoj mladoj srpskoj državi.

Intelektualci knezu skretali pažnju

U kneževini je zbog svega raslo nezadovoljstvo, o čemu svedoči pismo Vuka Stefanovića-Karadžića samom Milošu, nakon njegovog odlaska iz Srbije 1832. godine.

“Opet na kratko da kažem: s vladanjem vaše svetlosti tamo niko nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina, a i oni da su malo stariji, možebiti da bi bili nezadovoljni” – stoji između ostalog u Vukovom pismu.

U pismu Vuk poziva kneza Miloša da narodu da pravicu ili konštituciju (pravdu i ustav), da se odredi praviteljstvo (uprava), da se čoveku osigura život, imanje i čast, da svaki čovek “zna šta mu je činiti” i da se ne boji nikoga, pa ni samog Miloša:

“Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvog, nego ste praviteljstvo vi sami; kada ste vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kada ste vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kada ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kada ste vi na putu, i ono je na putu…” – piše Vuk Karadžić.

Shvatajući ozlojeđenost stanovništva, Miloš Obrenović je na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu, 1. februara 1834. godine obećao administrativne i zakonodavne reforme i postavio je pet ministra – Lazara Teodorovića za ministra pravde i prosvete, Đorđa Protića za ministra unutrašnjih dela, Kocu Markovića za ministra finansija, Tomu Vučića Perišića za ministra vojske i Dimitrija Davidovića za ministra inostranih dela.

Međutim, kako im nikakvom odredbom nije odredio dužnosti, Miloš je nastavio po starom, što je je kuluminiralo takozvanom Miletinom bunom.

Ustav bio rezultat zahteva opozicije

Početkom januara 1835. godine u kući Stojana Simića u Kruševcu sastali su se tadašnji opozicionari Miloševoj samovolji – Milosav Zdravković Resavac, Mile Radojković, Milutin Petrović Era, Avram Petronijević i Đorđe Protić. Opozicionari su se dogovorili da se ode u Kragujevac i da se Milošu preda zahtev da se njegova vlast ograniči konštitucijom, da se ukine kuluk, narodu da pravo na upotrebu šume i da se ukine za trgovce monopol na trgovinu.

Ustanici sa svojim pristalicama su došli ispred Kragujevca gde ih je dočekao narod, a u odbranu Miloša je sa 150 konjanika stao Toma Vučić Perišić i na taj način je postao posrednik između opozicionara i Miloša koji se u tom trenutku nalazio u Požarevcu. Smatra se da je upravo Perišić ubedio Miloša da se izađe u susret pobunjenicima.

Zbog toga je knez Miloš Obrenović 14. februara 1835. godine sazvao Veliku narodnu skupštinu u Kragujevcu, a izradu ustava je poverio Dimitriju Davidoviću koji je kod samog kneza ulivao veliko poverenje – prvo kao lekar i privatni sekretar, a zatim kao osoba koja je u Carigradu izdejstvovala sultanov Berat iz 1830. godine kojim je knezu potvrđeno nasledno pravo.

Davidović je svoj ustav skovao po ugledu na francuski ustav iz 1791. godine, ustavne podelje iz 1814. i 1830. godine, kao i na osnovu belgijskog ustava iz 1831. godine.

Novina je bila i to što je i tvorac samog termina ustav, jer je do tada bila u upotrebi konštitucija (tuđica od francuske i latinske reči constitution koja se tokom istorije uglavnom koristila za označavanje nekih naredbi, pravnu regulaciju ili carske akte). Davidović je ustav izveo iz glagola ustaviti s idejom da se jednim zakonom zauzda vrhovna vlast.

Revolucionarni ustav zasmetao velikim silama

Na Sretenje, 15. februara 1835. godine na Kneževim livadama u Kragujevcu pred oko 2.500 učesnika i 10.000 posmatrača donesen je Ustav, nakon javnog glasanja prisutnih poslanika po okruzima iz kojih su dolazili. Ustav je narednog dana pročitan uz zastave i svečanu muziku, defile konjičke i kneževe garde, a uveče je priređen vatromet i održavana pozorišna predstava u režiji Joakima Vujića.

U članu 1. prve glave, Srbija se definiše kao celovita i nezavisna kneževina “po priznaniju Sultana Mahmuda Drugoga, i imperatora Nikolaja Prvoga”, a u narednom članu se definišu samoupravne jedinice – Okružija, koja se dele na Srezove, a oni na Obštine.

Prvi put definisani zastava i grb Srbije modernog doba

U drugoj glavi, ustavom se prvi put se definiše boja (zastava) i grb Srbije u modernom dobu: trobojka otvoreno-crvene, bele i čelikasto-ugasite boje. Grb Srbije predstavljao je krst na crvenom polju, a među krakovima je bilo po jedno ognjilo (ocilo) okrenuto ka krstu. Grb je opasan zelenim vencem, sa desne strane od listova hrasta, sa leve od listova maslina.

Progresivnost ustava se ogleda i u tome što on vlast u Srbiji deli na zakonodateljnu (zakonodavnu), zakonoizvršiteljnu (izvršnu) i sudejsku (sudsku). Zakonodavnu i izvršnu vlast čine Knjaz i Državnij Sovjet (Vlada) koju čine popečitelji (ministri) i to za pravosuđe, unutrašnje poslove, spoljne poslove, vojske i prosvetiteljstva. Na čelu se nalazi predsednik Sovjeta koji je predsedavao i ministarskim sednicama. Što se tiče sudstva ono je bilo podeljenno na tri institucije okružne sudove, Veliki sud (apelacioni) i jedno odeljenje Državnog saveta kao najviši sud. Pored toga u članu 79. predviđeno je da se celoj zemlji sudi po jedinstvenom građanskom zakoniku koji je knez Miloš na skupštini obećao da će se doneti. Pored toga, ovaj ustav predviđa i nezavisnost sudija od bilo kakve vlasti.

Čitava peta glava se bavi pravima i obavezama kneza, pa se tako već u 15 članu kaže da je lice kneza sveto i neprikosonoveno, kao ni za to da on neće odgovarati pred sudom. On u saradnji sa Državnim savetom može da donosi zakone i uredbe, može pomilovati krivce, smanjiti im ili oprostiti kaznu. On može da formira sopstvenu kancelariju – Knjaževski sovjet. Ima pravo da odlikuje, a čitav niz članova se bavi i načinu nasleđivanja, brakovima, titulama, namesništvom u slučaju da je novi knez maloletan itd.

U osmoj glavi su Narodnoj skupštini data prava da određuje godišnji danak (porez), a predviđeno je da se nikakvi porezi, nameti ili zaduženja ne naplaćuju bez odobrenja skupštine. Skupština bi zasedala jednom godiđnje na Đurđevdan, na knežev poziv ili bi u zavisnosti od potrebe ona mogla da bude sazvana više puta godišnje. Imala je sto člana, a narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Međutim, nije bio predviđen način na kojim se birali, ali stoji da oni moraju biti “najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije”.

Građanin Srbije bira život po svojoj volji

Posebna, jedanaesta glava se bavi opštenarodnim pravima građana Srbije, koji se u tekstu ustava oslovaljavaju kao – Srbi. Tako je na osnovu člana 108. i 109. građanin Srbije je svako dete rođeno u Srbiji čiji je roditelj iz Srbije, svako ko je u srpskoj službi u zemlji ili van zemlje, a hrišćanske je veroispovesti, svako ko je 10 godina u Srbiji ili ima nepokretna dobra u njoj. Stranci koji rade u Srbiji mogu postati građani Srbije, ako im knez to dozvoli pismom.

Pored toga, svaki građanin Srbije je mogao držati sve “činove” u Srbiji, ako ispunjava uslove, mogao je da “bira život po svojoj volji dok nije na štetu drugoga”, pravo imovine je takođe neprikosnoveno, a zabranjeno je kulučenje. Zanimljiva je odredba koja se tiče robova u Srbiji, kojom se robovlasništvo zabranjuje:

118. Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati.

Rusi se usprotivili: Takva akta nećemo da trpimo

Sam knez Miloš Obrenović je i javno bio oduševljen ustavom i Davidoviću je rekao: “Davidoviću, Davidoviću, sve što si do sad piskarao, danas si pečatao“. Narod je Sretenjski ustav brzo prihvatio, a 10.000 primeraka ustava je odštampano i podeljeno širom Srbije.

Naslovna strana štampanog izdanja Sretenjskog ustava iz 1835. godine; Foto: Državni arhiv Srbije

Ustav je bio i republikanski, i revolucionaran, a i suprotan feudalnom poretku. Zbog toga je smetao velikim autokratskim silama – Osmasnkom carstvu, Ruskom carstvu, ali i Habzburškoj monarhiji. Iz Carigrada je upućen izaslanik koji je isključivo bio protiv ustava, a Miloš Obrenović je preko državnog savetnika i poverenika u Rusiji, Mihaila Germana, tražio pomoć Rusije da se ustav održi. Međutim, ruski ambasador Butunjev je bio oštro protiv, nazivajući ustav koji je garantovao slobode građanima “francusko-švajcarskom konštitucijom” i “francuskim rasadom u turskoj šumi”.

“Tu vašu konštituciju! O, ne, ne! Takva akta i dokumenta neću da trpim ni u svojoj kancelariji!”, rekao je Butunjev Germanu nakon što mu je ovaj pokušao uručiti ustav.

“Nisu za Srbiju slobodoumne uredbe”

Habzburška monahrija, koja kao i druga dva carstva, u to vreme nije imala ustav, takođe je bila protiv. O tome svedoči tekst objavljen 20. septembra 1835. godine u Algemajne cajtung-u (Allgemaine Zeitung), gde se navodi da “za Srbiju nisu slobodoumne uredbe, poput onih u francuskom ustavu, već je samo trebalo obezbediti ličnost, imanje i čast… i to što je knezu ograničeno pravo veta za pojedine zakone, te da mu je trebalo biti dozvoljeno da može da odbije koji god hoće zakon i da po svom nahođenju uklanja državne činovnike“.

Na kraju je knez Miloš, pod pritiskom velikih sila, 11. aprila 1835. godine ukinuo Ustav koji je bio na snazi oko dve nedelje, pre toga smenivši sve ministre. Davidovć koji je nakon ovoga pao u nemilost Miloša, tada je tvrdio da je ustav “čedo umoreno dok je bilo u kolveci”.

Originalni primerak Sretenjskog ustava se od 1901. godine nalazi u Državnom arhivu Srbije u Beogradu, dok je njegova replika od 2011. godine trajno izložena u plenarnoj sali Doma Narodne skupštine. Od 2002. godine se, 15. februar, kao sećanje na zbor u Orašcu 1804. i dan kada je donesen Sretenjski ustav, obeležava kao Dan državnosti Srbije.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.

- Reklama -

Poslednji članci

Klačar: Strah od bolesti građani zamenili strahom za egzistenciju

BEOGRAD - Predstavljajući rezultate istraživanja "Građani i mediji, navike konzumacija", sprovedenog krajem prošle godine, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan...

Još dva smrtna slučaja u Vranju, u Srbiji preminulo 15 ljudi

BEOGRAD / NIŠ / VRANJE - Od posledica zaražavanja virusom COVID-19 preminula su još dva pacijenta vranjske kovid bolnice, saopštila je Uprava Kliničkog centra...

Virus A-H1N1 i Vranje: “Svinja li je, ptica li je…”

Članak originalnog naslova Svinja li je, ptica li je... je izvorno objavljen 19. marta 2015. godine u političko-informativnom nedeljniku Vranjske. Nasuprot ovdašnjoj ustaljenoj mantri – "u...

Preminula još 2 pacijenta vranjske kovid bolnice

VRANJE - Među preminulima od posledica zaražavanja virusom COVID-19 u kovid objektima na jugu Srbije danas su i dva pacijenta vranjske kovid bolnice, saopšteno...

Obeležen “Dan političke i stručne neodgovornosti”, Đerlek ističe kovid bolnice i vakcine

BEOGRAD - Predstavnici Skupštine slobodne Srbije održali su danas ispred Ministarstva zdravlja skup kako bi obeležili "Dan političke i stručne neodgovornosti", a povodom godišnjice...