Iako se morbidna floskula da je nešto „na respiratoru“ zaista previše koristi u poslednjih godinu dana, čini se da je to sasvim adekvatan izraz da objasni postojeće stanje demokratskih institucija u Srbiji. One gotovo uopšte ne funkcionišu, izgubile su svoju vitalnost i svrhu i veštački se održavaju u životu isključivo zbog potrebe opstanka demokratske fasade. Da li će demokratija zaista i preminuti ili će se pacijent izvući i postepeno oporavljati trenutno je sasvim neizvesno.
Srbija je poslednjih godina nazadovala po gotovo svakom međunarodnom indeksu demokratije i slobode medija. Ocene Evropske komisije i Evropskog parlamenta, za Srbiju posebno važne zbog njene ambicije da postane članica Evropske unije, postale su izuzetno oštre u poslednjih par izveštaja. Pojedine grupacije u Evropskom parlamentu čak govore i o „ruganju demokratiji“.
Ocene kod kuće još su oštrije. Renomirani domaći politikolozi ocenjuju Srbiju kao „kompetitivni autoritarizam“, što je kategorija u koju se svojevremeno svrstavao i Miloševićev režim. U javnom diskursu često se govori o autokratiji i diktaturi, a država i mediji često se ocenjuju kao „zarobljeni“ ili „oteti“. Dobar deo opozicije ne želi da učestvuje na „nepoštenim“ i „neslobodnim“ izborima, a neretko se može čuti i da je Srbija postala „privatna“ država.
Međutim, sve ove ocene samo su očekivani ishod procesa urušavanja demokratskih institucija koji se u Srbiji mogao primetiti godinama, i koji se odvijao paralelno sa jačanjem vladajuće stranke i urušavanjem opozicije. Nakon bojkota izbora od strane većeg dela opozicionih stranaka, Srbija je postala jedina država u Evropi bez parlamentarne opozicije i gotovo bez ijednog nivoa vlasti koji nije pod kontrolom vladajuće stranke i njenih saveznika. Iako ova slika sama po sebi već nagoveštava da sa demokratijom u takvoj zemlji nešto ozbiljno nije u redu, vredi ukazati na pojave koje mogu objasniti kako je do ovakvog stanja došlo.
Poslednjih godina u Srbiji vidimo pokušaj gotovo potpune kontrole nad medijskom sferom od strane vlasti. Sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su u vlasništvu pojedinaca bliskim vladajućoj stranci, a slično važi i za dnevne listove sa nacionalnom cirkulacijom. Lokalni mediji širom zemlje takođe su došli u ruke ljudi bliskih vlastima nakon procesa privatizacije. Država u velikoj meri finansira medije preko spornih konkursa za sufinansiranje medijskog sadržaja, a postoje ozbiljne sumnje i da se javni novac kanališe u ruke vlastima bliskih pojedinaca kako bi kupili stare i osnivali nove medije lojalne vladajućoj stranci.
Institucije su u velikoj meri zarobljene. Nezavisna regulatorna tela postepeno su gubila svoju nezavisnost i bila meta oštrih napada. Zaštitnik građana Saša Janković je svojevremeno medijski progonjen zbog toga što je radio svoj posao. Bivši član Srpske napredne stranke došao je na mesto direktora Agencije za borbu protiv korupcije. Regulatorno telo za elektronske medije, institucija od ključnog značaja za sprečavanje zarobljavanja medija, pod kontrolom je vlasti. Kada na to dodamo da je član vladajuće stranke „zamrznuo“ svoje članstvo u partiji kako bi stupio na čelo Bezbednosno-informativne agencije i da je sa te pozicije vodio ljude na vladin miting, slika kontrole nad ključnim institucijama postaje potpuna.
Vlasti su obesmislile najvažnije političke institucije. Predsednik države svakodnevno izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja, odlučujući o svemu i svačemu, pa čak i sastavu i politici vlade. Skupština je umesto reprezentativnog tela i mesta političke debate postala poligon za brutalne napade na vanparlamentarne stranke, civilno društvo i medije, i trenutno više liči na bavarsku pivnicu iz 20-tih godina prošlog veka nego na parlament jedne demokratske države. Srbija deluje kao država koju jedan jedini korak deli od ukidanja parlamenta kako ne bi postojao nepotrebni posrednik između vladara i naroda, kao što je svojevremeno učinio Kralj Aleksandar.
Od vlasti i njihovih branioca se često može čuti kako svi ovi problemi nisu došli sa Srpskom naprednom strankom, već su postojali i u vreme „bivšeg režima“. To je u određenoj meri tačno. Vlast je i ranije vršila uticaj na medije, o čemu govori i izveštaj Verice Barać iz 2011. godine. Boris Tadić je kao predsednik ostao na čelu svoje stranke i faktički bio i šef vlade umesto nevidljivog Mirka Cvetkovića. Javna preduzeća su bila partijski plen, a pokušana je i politička kontrola nad pravosuđem.
Međutim, ovde moramo navesti dve primedbe. Prvo, da su danas svi ovi fenomeni ipak znatno prisutniji nego ranije i da njihovo ranije postojanje ni na koji način ne oslobađa trenutnu vlast od odgovornosti za stanje u kojem se demokratske institucije nalaze. Šta više, ona je propustila da promeni bilo koju od pomenutih loših praksi, umesto toga ih dovevši do savršenstva i rušeći sve barijere takvom ponašanju koje su ranije postojale, poput partijskog i medijskog pluralizma i nezavisnosti kontrolnih institucija.
Drugo, da sunovrat demokratskih institucija zaista nije došao iz vedra neba 2012. godine, već kao posledica slabe, nekonsolidovane demokratije, raširene partokratije, klijentelizma i nerazvijene demokratske političke kulture. Kombinacija ovakvih okolnosti, ambiciozne nedemokratske vlasti i njenog uspeha da samostalno osvoji skupštinsku većinu doveli su do savršenih okolnosti za urušavanje petooktobarske demokratije u Srbiji. Demokratija osvojena 5. oktobra 2000. očigledno nije uspela da se u dovoljnoj meri konsoliduje i u potpunosti suzbije nedemokratsku političku kulturu i praksu iz vremena Miloševićevog režima.
Da još jednom iskoristim aktuelnu medicinsku terminologiju, Srbija nije imala i nema antitela na diktaturu. Vakcina, doduše, postoji, a čine je snažne demokratske institucije i razvijena demokratska politička kultura. Nažalost, petooktobarske vlasti nisu uspešno sprovele ovu imunizaciju, a ona se danas ne može sprovesti dok traje sama bolest. Izgleda da će Srbija, kako bi dobila potrebna antitela, morati ponovo da je preleži.
