Novinari mnogo vole „okrugle“ datume. Neki, kao ovaj, nisu baš da se mnogo vole.
Pre tačno 10 godina, sa tek 18 i koji mesec preko, imala sam zakazan intervju za angažman u nekadašnjem političko-informativnom nedeljniku Vranjske. Bio je utorak, i verovatno jedini kada je ova redakcija bila prazna i tiha. Obično je zbog rokova i preloma koji se završavao u sredu, vladao potpuni haos.
Čekali su se mejlovi, raspravljali su se glavni i tehnički urednik, „dete“ koje radi anketu je uvek kasnilo, balon sa vodom ponovo niko nije promenio, Bekanu je neko pokvario kompjuter, utrkivali su se za kancelariju šefa (Vukašina), ne jer su hteli njegovu stolicu, nego jer je jedina bila izolovana i pogodna za razgovor… Mada je zaista bila udobna stolica.
Tog tihog utorka me dočekala vidno neraspoložena sekretarica i zamolila da sačekam čoveka koji će sa mnom razgovarati. Rekla je da će malo kasniti, jer je cela redakcija na parastosu. Do dana današnjeg nisam pitala Nikolu Lazića šta mu je prošlo kroz glavu, kada me tada video svu ambicioznu, egzaltiranu i raspoloženu, mislim čak i obučenu u belo, a upravo se oprostio od svoje urednice, mentorke, prijateljice.
Nikad nismo kraći razgovor vodili: Hoćeš da pišeš, znači? Hoću. Ok, napiši kraći autorski tekst, komentar, i pošalji do večeras/sutra ujutru, pa ćemo videti šta ćemo sa tobom.
Poslala sam. Neka opšta stvar. Nešto o Vladičinom Hanu – urbaniji od Vranja, ima fin festival, bioskop, lep sportski centar itd. „Pismen tekst“ – bio je Lazićev kratak komentar.
Tako je u četvrtak, 14. jula 2011. godine, zvanično počela moja skromna novinarska karijera, prvim tekstom u izdanju na čijoj je celoj naslovnoj strani bila fotografija Slađane Veljković sa crnom trakom. Pet godina kasnije, isti taj Vladičin Han mi je doneo prvu naslovnicu. Sećate se čuvenog ulja na platnu „Aleksandar Mirotočivi“: predsednik, most, fabrika, Sveta Petka, Južna Morava i predsednikove naočare za vid? Dočekala sam čuvenu naslovnu i napustila redakciju, napustila novinarstvo.
Nisam mogla da zamislim da će se još pet godina nakon toga, a 10 godina od smrti Slađane Veljković, dogoditi da zbog tog posla dobijem nagradu koja nosi njeno ime. Ne nakon dugogodišnje pauze, ne nakon odluke da se nikada ne vratim medijima.
„Ezoterija me nervira“ ali s vremena na vreme i pomislim da se od sudbine ne može pobeći. Ili je pak, mali, poseban tim Slobodne reči bio dovoljno uverljiv, da me idejom i konceptom od kojih sad zajedno ne odustajemo, ubedi da se vratim. Kažu u obrazloženju nagrade da se u našem slučaju mladost ne poklapa sa neznanjem, a hrabrost sa srljanjem, te da energiju crpemo iz iskrene želje da Vranje i Srbiju učinimo boljim mestom za život.
Ne znam išta o Slađaninoj ličnosti i privatnom životu, nisam imala prilike da je upoznam i ne znam smem li da se usudim i kažem da od boljeg Vranja takođe nećemo odustati. Ali odlično poznajem njene „naslednike“, zadesilo se da mi budu urednici, mentori, prijatelji.
Sigurna sam, kad je posao u pitanju, otišla je čiste savesti. Otišla je slobodna.
