Mitovi, na ovim prostorima skoro uvek toksični, mogu biti izuzetno korisni ako se kroz njih progovori o sadašnjosti, što se opravdano može očekivati kada se neko dohvati komada poput Lukićevog Okamenjenog mora – angažovana predstava o životu pod autoritarnom vlašću, antička legenda koja bi poslužila kao ogledalo u kojem se oslikava dilema: „A šta ćemo, je*i ga…“ i sa druge strane „E, ne može više ovako!“.
Onaj deo publike sa takvim očekivanjima, tokom premijere Okamenjenog mora Stevana Bodrože (konačno, nove predstave na repertoaru Pozorišta Bora Stanković), brzo je mogao uvideti da neće dobiti to po šta je došao, kao i da autorska ekipa nije baš zagrebala po režimu ili po zločinima devedesetih (o čemu se šuškalo), ali i još brže shvatiti da vredi jer je pomenuto ogledalo oslikalo mušku sujetu, pohlepu, telesnu požudu, želju za novcem, nasilje nad ženama i široko rasprostranjen narativ „sama je kriva“.
Oni koji su „doterani“ došli po malo kulture za poneti pred spavanje, dobili su ono po šta su došli, prvenstveno zahvaljujući izuzetnoj scenografiji koja je doprinela da zahtevan tekst u izobilju, začinjen sa još antike (Euripidove Trojanke), iako modernizovan, ne zadaje teške muke publici.
Ako se boravak selektora i smeškanje zaista budu „isplatili“, na prvo gledanje se čini da će te „plodove“ ubrati Milica Bajić Đurov (scenografija), ali nimalo za njom ne zaostaju Milica Kolarić (kostimi) i Krenare Nevzati Keri (scenski pokret).
Pred nama je bila dinamična i generalno dobra predstava, tragedija o ženama žrtvama rata, opomena društvu, a ženski deo ansambla je nesumnjivo bio bolji od muškog. Posebno su se istakle Kristina Janjić Stojanović (Kasandra/Ifigenija), Petra Dimitrijević (Helena/Klitemestra), Anđela Vlajković (Trojanka/Vojnik) i Milena Stošić (Andromaha/Ahil), mada ovde „verujemo“ i Marku Nikoliću (Kalhas).
Iako žene naglo preuzmu scenu i „povedu u gostima“, to je donekle i očekivano zbog dinamike koju je predstava jednostavno morala da ima, jer bi, čini se, u suprotnom, sporije bilo dosadnije. Primetno je i da su oko teksta petljali i Bodroža i Aleksandra Jovanović, koja je uradila sjajan posao sa dramatizacijom ovog omaža antici.
Baš kao što je i najavljeno, radi se o fizički zahtevnoj, i ako pitate rukovodeći kadar, skupoj predstavi, „najskupljoj u poslednjih 6,7 godina“. Košta voda, košta scenografija, košta ansambl, koštaju povrede, koštaju odlaganja, košta put, koštaju kostimi, košta rekvizita, košta pesak! A kad košta, režim je muškog roda. Nije poznato koliko je koštala muzika, ali se čini da za istu, poprilično neveštu, naposletku nije ostalo dovoljno.
