VRANJE – Maturantkinji srednje Ekonomsko-trgovinske škole i srpskoj reprezentativki u karateu Tamari Misirlić društvene mreže su, kao i većini devojaka njenih godina pune fotografija – ali socijalno ugroženih ljudi iz okoline Vranja, ili pak, medalja. Prepodne je u školi, popodne izdvaja vreme za humanitarni rad, uveče je na treningu, a noću uči. Vršnjacima je ponekad „čudna“ jer preskače izlaske, ponekom pratiocu „budala jer pomaže svima a nema ništa od toga“. Priznaje da postoji jedna stvar u kojoj neće biti skromna – očekuje titulu đaka generacije.
Kako za portal Slobodna reč kaže Misirlić, humanitarnim radom je počela da se bavi sa 18 godina, neposredno pre početka epidemije virusa COVID-19 u Srbiji. Za ovih godinu dana, zahvaljujući ljudima koji su reagovali na njene objave na društvenim mrežama, uspela je da pomogne nekoliko desetina porodica. Spisak za pomoć, kaže, je dug, a ima mnogo porodica i dece koje žive u nehumanim uslovima, naročito u zabačenim selima.
Taman kad mislite da ste videli najgore i čuli najtežu priču, pojavi se nešto još gore. Ubrzo to postane normalno, ne utiče na vaše raspoloženje već gledate na koje sve načine možete pomoći – započinje.
Tamara je zbog odličnog uspeha korisnica đačke, a zbog članstva u reprezentaciji, sportske stipendije, što je i finansijski ohrabrilo da se upusti u pomaganje drugima. Nakon škole, seda u svoju sivu „alfu“, i kreće u obilazak porodica za koje je čula da im je potrebna pomoć. Često mora dodatno da pešači ili dugo po brdima da traži kuću u kojoj žive ljudi koji imaju problema.
Uglavnom se angažuje oko porodica koje su u udaljenijim selima. U večernjim satima su joj treninzi u Karate klubu Vranje, a kasno noću završava obaveze za školu. Za godinu dana pomogla je tridesetak porodica.
Ne izlazim, nemam vremena, a i ne prijaju mi izlasci ovde. Više mi prija da pomažem ovim ljudima koji su nekako odbačeni. Znam odlično kako je to – kaže Tamara.
Među brojnim akcijama istaklo se obezbeđivanje krova nad glavom baki Blagici Lazarević i njenom bolesnom sinu Časlavu, koji su živeli u trošnoj udžerici u zabačenom selu Voganac kod Bujanovca. Zahvaljujući Tamarinim objavama, uspela je da organizuje kupovinu pristojnije seoske kuće za 4.000 evra, koliko je sakupila od donacija sa svih strana, i majstorima koji su izašli u susret i 4 dana besplatno radili na uređenju.
Ti ljudi nikada nisu bili u gradu, na kafi, kod frizera itd. Nama su to možda gluposti ali ne možete zamisliti šta je to za njih značilo kada sam ih vodila.
Tamara dodaje da ima ogromnu podršku na društvenim mrežama, ali i da dodatna medijska podrška igra bitnu ulogu. Njene objave prati oko 2.500 ljudi na Facebook-u i preko 6.000 ljudi na Instagram-u. Retki su zlonamerni komentari.
Nervira me komentarisanje mog fizičkog izgleda
Tamara je od ranog detinjstva posvećena sportu i disciplini koju nosi karate, koji je obeležio ceo njen život, ali i obrazovanju. Soba joj je puna medalja i priznanja, takmiči se za reprezentaciju, ima iza sebe brojna nacionalna i međunarodna prvenstva, ali o svemu govori malo, ili skromno. Jedino nije skromna po pitanju titule đaka generacije. „Mislim da sam je zaista zaslužila“ – kaže kroz osmeh.
Od 2019. godine ima sudijsku licencu, te još češće učestvuje na takmičenjima. Planira da upiše Ekonomski fakultet u Nišu, jer je Beograd „džungla“ i nije sigurna da bi iz udaljenije prestonice mogla da nastavi da se bavi humanitarnim radom. San joj je otvaranje sopstvenog karate kluba i rad sa decom, a smatra da će joj zbog školovanja biti mnogo lakše da vodi taj posao.
Imam zaista ogromnu podršku, na početku naročito drugova iz odeljenja, ali se dese i neki glupi komentari. Od svih objava neko se uhvati za moj fizički izgled i vodi polemiku o tome da li imam silikone u ustima. Roditelji imaju lepe, pune usne, nasledila sam od njih, ali to je nebitno skroz – kaže.
Nazivali su me svakakvim imenima
Tamara je rođena sa polidaktilijom, pojavom većeg broja prstiju od uobičajenog. Imala je po šest razvijenih prstiju na obema rukama i nogama, što je na nju ostavilo ožiljke tokom odrastanja. Prešla je put od „bapskih priča“, preko ismevanja dece i pogrdnih imena, pa i do čudnih pogleda odraslih, od kojih to nije očekivala.
Objašnjava da se u detinjstvu sa tim „sama nosila“, jer nije htela da opterećuje roditelje, ali da su se neprijatnosti intenzivirale kada je počela da se razvija i češće da se takmiči.
Morate da se izujete, i to se odmah primeti. Na poglede i ogovaranja dece sam već bila navikla, ali su mi dodatnu neprijatnost izazivali stariji koji su poprilično otvoreno komentarisali moje stanje, ne mareći za to kako se možda ja osećam – započinje.
„Prelomila“ je sa jedanaest godina, kada je po prvi put sama tražila roditeljima da se operiše, zbog neprijatnosti koje doživljava ali i zbog funkcionalnosti i udobnije obuće.
Dodaje da se tokom odrastanja zbog ove specifične pojave često osećala odbačeno, da to niko ne zaslužuje, i da možda iz zbog toga što zna kako je biti „odsečen“, pomaže ljudima koji su našem društvu „nevidljivi“.
Sada sa 19 godina drugačije gledam na to, samo me ojačalo dodatno.
Iako ne voli da izlazi u Vranju jer ima utisak da su popularne „pogrešne vrednosti koje njoj ne prijaju“, prijaju joj putovanja – ali sa timom iz kluba i reprezentacije. „Ti ljudi se razlikuju, prija mi da provodim vreme sa njima. Videli su malo više, imaju drugačije vrednosti“ – dodaje. Besplatnu ekskurziju u trećem srednje prosledila je drugu kome je oštećen sluh, jer je odabrala da otputuje na prvenstvo.
Imam prvenstvo 6. juna, a 7. juna maturski ispit. Ali ne brinem, spremna sam i za jedno i za drugo – kaže kroz smeh Tamara, koja je na Svetskom prvenstvu u Karlovim Varima (Češka) 2019. godine, osvojila treće mesto.
