Možda naši fiktivni zločinci nisu zanimljivi kao neki strani i možda nam je „preko glave“ slušanja o devedesetim, korumpiranim državnim organima, užasnim roditeljima i pohlepnoj deci koja odluče da uzmu pištolj umesto knjige; ipak, to samo znači da je razlog te mučnine stvaran.
Nakon prave ekspanzije krimi serija na Balkanu i velike pomame koju su donele, javilo se nekoliko oprečnih mišljenja, a ona variraju od oduševljenog prihvatanja do zgroženog odbacivanja zbog „promovisanja“ loših vrednosti. Ukoliko ostavimo po strani individualne senzibilitete prema određenim žanrovima, stilu i strukturi radnje, ostaje nam da govorimo o samoj priči.
U ovom slučaju to su priče o mračnoj strani života, o ljudima otpadnicima ali ipak ljudima, njihovim odlukama, prljavim ulicama, nesrećnom detinjstvu, siromaštvu, krvavom novcu i iznad svega, kršenju svih društvenih normi. Ono što je u ovakvim pričama ključno, bilo da su zasnovane na stvarnim ili izmišljenim događajima, jeste upravo umetnički pristup i namera iza njega.
Filmska i televizijska umetnost nastoji da prikaže publici određeni svet. U tom svetu, ne mora nužno sve biti sunčano, a vrlo često, ni ne želimo da tako bude. Prošlo je vreme zlatnog Holivuda, a u žanru komedije često vidimo tragove sivila, nešto „umetnuto“ iz drugog žanra. Nema više crno-belih dela i dobro je što je tako. Na kraju, umetnost je ipak ogledalo stvarnosti, a u njemu, ma koliko nam eskapizam prijao, postoji brutalnost, postoji krvoproliće i zlo. Ne neko nevidljivo, onostrano zlo, već ono otelotvoreno u čoveku.
Pogledajmo samo crnu hroniku. Prvo što vidimo, jesu ubistva. Nakon zgražavanja i sažaljenja, uvek se zadržimo na jednom pitanju. Zašto? Šta navodi nekog da počini veliki zločin oduzimanja tuđeg života? Ovako postavljeno pitanje vodi u razne špekulacije, mistične teorije, psihološka istraživanja, statistiku, objašnjenje kriminologa, pa čak u prelistavanje pravnih knjiga, u nadi, da će se u samoj definiciji zločina i prikladne kazne, sve razjasniti. Ubistvo postaje neiscrpni materijal za umetnost i što je groznije, neshvatljivije i mučnije, privlači veću pažnju. Čak i kada se čini, da se zaista sve iscrpelo, uvek ima još.
Mada su krimi serije u domaćoj produkciji na naše ekrane stigle kasno, stigle su sa razlogom. Potrebno je govoriti o „drugoj“ strani zakona, o razlozima za njegovo prelaženje. Možda naši fiktivni zločinci nisu zanimljivi kao neki strani i možda nam je „preko glave“ slušanja o devedesetim, korumpiranim državnim organima, užasnim roditeljima i pohlepnoj deci koja odluče da uzmu pištolj umesto knjige; ipak, to samo znači da je razlog te mučnine stvaran.
Ako prikazujemo ono što nas okružuje, na jedan drugačiji način, nudimo svežu perspektivu, razumevanje i ne treba to mešati sa „promovisanjem“ oblika ponašanja u nekom izmaštanom delu. Podizanje svesti o kriminalu i glorifikacija kriminala, nikako nisu isto. Filmovi i serije često imaju edukativnu funkciju, ali ona nije kao u školskom udžbeniku, ne postoji definicija na belom papiru koju ćemo upamtiti. Ovo je tekst koji treba iščitavati, razmišljati o njemu, pa mu se opet vratiti kako bi otkrili neko novo značenje, to jest, ako kvalitet dozvoljava. Na kraju, uvek će postojati oni koji će radije gledati toplu porodičnu dramu ili ljubavnu priču smeštenu u metropoli i oni koji nestrpljivo čekaju da zavire u svet problematičnog inspektora koga budi noćni poziv i rečenica: Desilo se još jedno ubistvo.
Mrak će i dalje postojati, želeli mi da ga vidimo ili ne. Zašto onda ne bismo pustili još jednu epizodu, gde znamo da će pri završetku, gotovo sigurno uhvatiti počinioca.
