Nakon pisanja portala Slobodna reč o tragičnom propadanju monumentalnog mozaika Karta Vranja Stevana Čukića iz 1975. godine na Trgu Republike, reakcije lokalnih umetnika i zalaganja kustosa Narodnog muzeja Mirjane Jovanović, ubrzo se u kampanju za obnovu i zaštitu popularne „mapice“ uključio i jedan od troje naslednika autorskog prava, Čukićev sestrić, naš sagovornik umetnik Dragan Gašić, koji je ujaku pomagao tokom izrade mozaika. Grad je prepoznao značaj ovog specifičnog kulturnog blaga, za čije saniranje mora izdvojiti sredstva koja nisu mala.
Slobodna reč: Kakvi su planovi za mozaik „Karta Vranja“?
Dragan Gašić: Pored tima za konzervaciju, procesu se pridružio i vrsni arhitekta Zoran Bulajić. Bulajić je inače bio glavni arhitekta kripte Hrama Svetog Save, čovek je radio projekte od izuzetne važnosti za državu, među kojima je i memorijalni centar u Aušvicu, enterijer upravne zgrade Robnih kuća Beograd itd.
Odazvao se mom pozivu i izašao je u susret, uradio nekoliko idejnih rešenja i projekat za ogradu od oko 30-ak centimetara oko mozaika sa osvetljenjem, za koje je takođe i vrstan poznavalac. Sve to uradio je kolegijalno i bez ikakve naplate za svoj rad. Predvideo je touch-screen displej na kojem bi se pojavljivala ažurirana mapa Vranja, jer nekih ulica nema na staroj karti.
Voleli bismo da sa nadležnima nastavimo dobar odnos i da u junu ceo projekat završimo, kako bismo otkrili mozaik u julu. Koliko čujem, to je kultno mesto za mlade, mnogo znači Vranjancima, a lepo je i interesantno i za turiste, jer nigde u svetu nisam naišao niti čuo za tako nešto. Bilo bi lepo da se to sredi. A mozaici su danas sve aktuelniji, i pored toga što ih crkva konstantno naručuje, i iako su mozaičari praktično nestali ili ih ima vrlo malo, jer je mozaik kao primenjena oblast posle 80-ih skoro nestao.
Ja sam jako vezan za mozaik, to mi je prvo nešto veće na čemu sam radio, gledao uživo kako se stvara, i sam učestvovao u tom, nakon akademije.
SR: Otkud Vi u Vranju 70-ih godina u ekipi koja je radila na mozaiku?
DG: Tadašnji dekan Fakulteta primenjenih umetnosti (FPU) čuveni vajar Miodrag Živković, odazvao se pozivu ekipe u vranjskoj opštini koja je bila jako dobra, ljudi su imali visok kulturni nivo, voleli su umetnost i da nešto od umetničkih dela naprave i ostave svom gradu. Oni su se organizovali 1974. godine da se radi taj trg, a moj ujak, Stevan Čukić, inače najpoznatiji po tapiseriji, je pozvan da radi monumentalni mozaik koji će predstavljati kartu Vranja.
U to vreme je primenjeno slikarstvo bilo veoma popularno, po hotelima i bankama su se radili tapiserija i mozaici. Pored tog mozaika u Vranju, moj ujak je radio veliki mozaik u hotelu Moskva na Terazijama, nekadašnjem hotelu Toplica u Kralja Petra, u zgradi Beobanke u Mladenovcu itd., a ja sam u svim tim projektima učestvovao i radio sa njim.
U periodu kada su se dogovarali za mozaik – kartu, ja sam upravo bio diplomirao. Kod ujaka sam počinjao da učim slikanje i umetnički zanat od rane mladosti, i on me je skoro svuda vodio, pomagao sam mu često. Odrastao sam u kući umetnika, tetka je bila pijanistkinja, i skoro svi u našoj familiji su umetnici. Od malih nogu sam sa njim, sve je to uticalo i da upišem akademiju, ali i da zajedno sa njim radim upravo na mozaiku u Vranju nakon diplomiranja.
SR: Koliko dugo ste radili na mozaiku? Kakva je bila atmosfera u gradu?
DG: Bilo je jako toplo leto, radili smo skoro tri meseca. Sekao sam kamen sigurno mesec i po dana. Znate, radi se o rimskom mozaiku, kamen se i tada, i sada i dalje seče bukvalno kao što su Rimljani radili, nakovnjem i čekićem, ručno, svaki kamen se seče, razvrstavaju se boje, priprema se radi dugo. Ako se izrađuje na terenu dva meseca, toliko je bilo potrebno i za pripremu u ateljeu. To ponekad ljudi ne razumeju.
Spavali smo u starom hotelu odmah pored, tu je svirao čuveni Bakija Bakić. Glava mi je uveče bila naduvana od sunca i vreline na trgu tokom celog dana, a oni su ispod spavaće sobe toliko lupali i svirali, ali to je zanemarljivo u odnosu na način na koji smo bili primljeni u Vranju. Taj gradonačelnik je bio vrlo kultivisan i divan čovek, nije se desilo da nas ne sačeka nakon rada i provodi vreme sa nama, obezbedi nam prostor u blizini za sav naš alat, kutije sa kamenjem itd.
Pre dolaska u Vranje, ujak i ja smo išli na ostrvo Murano pored Venecije po neophodan materijal, poput onog koji su koristili i u mauzoleju dinastije Karađorđević, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, Hramu Svetog Save, kao i u mnogim drugim crkvama. Sve te specifične boje prirodnog kamena, i Muranske paste – stakla na mozaiku Karte Vranja na trgu su sa Murana. Išli smo da ih kupimo direktno. Jako je teško na danas oštećenoj karti posle toliko godina pronaći taj ton, a ako nastavite koristeći za samo nijansu neki drugi, to je vidno.
Sada se u Italiju retko ide, otežana je nabavka zbog pandemije, ali ja sam entuzijastičan po pitanju ovog mozaika i mnogo sam se posvetio svemu. Ne samo ja, nego svi koje sam kontaktirao, kako bi proces obnove mozaika bio brži ali i što jeftiniji i identičan kao nekada, ali dve ekipe su me već napustile jer ljudi normalno je, nemaju toliki entuzijazam i ne mogu da čekaju jer moraju da rade, i imaju mnogo veće projekte. Na kraju neću čekati i svakako ću kupiti materijal, da ne bi nestao, ja ću to iskoristiti. Kada imate takvo delo, ne smete dozvoliti da propada, jer to mnogo košta.
SR: Zbog čega?
DG: Konzervacija je duplo skuplja nego kad se pravi novi mozaik. A imate vrlo malo dobrih mozaičara koji mogu raditi konzervaciju, oni rade velike poslove i naplaćuju dosta. Za mozaik koji se normalno radi naplaćuju oko 1.500 evra po kvadratu, a za konzervaciju od 2.000 do 3.000 evra. Pa zamislite onda konzervaciju od skoro 15 kvadrata, ili onu koja bi podrazumevala da se skida deo po deo mozaika, da se nosi za Beograd i tamo sanira, pa da se vraća ponovo, sanira osnovna ploča itd. To je nekoliko desetina hiljada evra, i reakcija nadležnih je „hvatanje za glavu“.
Grad ima svoje razloge za prolongiranje, jer sredstva za saniranje nisu mala i moraju da se obezbede, pa sam često, kao i moj kolega Arh. Bulajić, sam finansirao troškove. Ali i pored svega, imamo korektnu saradnju sa kustosom muzeja u Vranju Mirjanom Jovanović, kao i ljudima iz Gradske uprave, šefom protokola Zoranom Spasićem, kao i sa Gradonačelnikom.
SR: Koliko još mozaik može da čeka?
DG: Živeći po svetu naučio sam da budem pragmatičan, što nije baš karakteristika umetnika. Takođe volim da rešim problem, i da izbegnem nesuglasice. Bolje je da se svi skoncentrišemo i utrošimo energiju da se sve to završi, da takvo delo ne propada i ostane kao što je i bila namera sledećim generacijama, a gužvu je lako napraviti. Kod nas, najlakše. Naučio sam od anglo-saksonaca u Americi i Kanadi, i tokom dugogodišnjeg života na zapadu da razmišljam sasvim drugačije o poslu, pragmatičan sam i bitno mi je da se posao što pre završi. Kod nas je vreme najjeftinije, pa se često sve rastegne u nedogled. Voleo bih konkretno da se na mozaiku radi u junu i da on u julu „zasvetli“ noću.
Svakako se bojim da neće biti spasa ako se prolongira, mora da se radi na početku leta, da se završi do sredine jula, jer onda počinju velike vrućine, a kao u rerni je kada radite na usijanom kamenu ceo dan.
Da nisam došao u oktobru prošle godine, do leta bi nestalo pola mozaika, ko zna šta bi ostalo do kraja godine i koliko bi onda tek koštala konzervacija. Zbog padavina i leda dolazi do pucanja, i do situacije kada više ne može na licu mesta da se mozaik sređuje, nego mora da se skida sve, da se vozi po ateljejima i muzejima, što je dugotrajan i skup proces. U celoj priči najskuplje je neodržavanje.
SR: Ko Vas je kontaktirao, ko je nadležan da se brine o mozaiku?
DG: Vlasnik prostora i dela, papirološki, koliko sam razumeo je Grad. Trg je pod njihovim vlasništvom, na zemljištu je koje pripada Gradu. Imaju obavezu da se brinu o Trgu Republike i mozaiku, između ostalog i za to primaju platu, s tim što je Muzej institucija koja je zadužena za kulturu i sva kulturna dobra, samim tim i za ovo delo.
Prošle godine je Mirjana Jovanović, kustos Narodnog muzeja u Vranju uspela da pronađe najpre moju sestru od tetke, naslednicu autorskog prava, a ima nas troje, koju smo ujak i ja spremali za prijemni za upis na primenjenu akademiju. Ona je sada tamo profesorka i šef katedre na kojoj sam i ja predavao posle povratka iz Kanade. Potom me sestra odmah zvala, jer je znala da sam na mozaiku u Vranju radio sa ujakom. Povezao sam se sa Mirjanom i odmah smo svi krenuli da „jurim“, da tražimo skice, jer je moj ujak pre nekoliko godina preminuo.
Originalnu skicu je radio moj ujak, ja sam našao neku koja je bila preliminarna a rađena je po staroj mapi, jer uporedo pravimo legat, ali ona nije idealna i detaljna. Dobro je što je Vranjanac Ivica Stošić napravio 3D model pre nekoliko godina, dok mozaik još nije bio toliko oštećen.
Kustos Narodnog muzeja u Vranju Mirjana je entuzijasta neverovatan, i zajedno smo uz pomoć Grada uspeli da zaštitimo Kartu Vranja. U oktobru sam bio nedelju dana u Vranju i inicirao sam pokrivanje. Svedočio sam da mozaik propada svakodnevno, i to od samih građana ovog grada, što me je jako iritiralo. Bilo je i retkih savesnih građana koji su nam donosili ponekad i cele delove mozaika, koje su sačuvali.
SR: Mozaik Karta Vranja, iako monumentalan, nema status kulturnog dobra?
DG: Kao naslednici autorskog prava, mi prikupljamo informacije i radimo na tome, jer želimo da pokrenemo legat Stevana Čukića. On, Mateja Rodići i Jagoda Buić bili su troje najvećih tapiserista Jugoslavije, kao što su Miodrag Živković i Vujičić, po meni, ili Živković i Džamonja, dva najveća vajara.
Bulajić kojeg sam pomenuo je u Upravnom odboru Muzeja za primenjenu umetnost, i istražujemo sve o legatu, ali ću se sa naslednicima više angažovati oko toga kada se završi mozaik, jer to zahteva puno vremena. Imamo u planu pokretanje postupka da Karta Vranja dobije status kulturnog dobra, imamo i kontakt sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture, i radićemo na tome kada utvrdimo sve što je neophodno.
Jedno je sigurno, nećemo dozvoliti da se moziak tek tako „zakrpi“. Lepo je, pored naše želje, još više za grad Vranje, da to završimo kako valja.
SR: Kako Vam izgleda Vranje nakon skoro 5 decenija?
DG: Vranje, bez obzira na šok koji sam doživeo jer je nekako urbano uništen sadržaj koji sam zapamtio i koji ga je odvajao od drugih gradova, i dalje je na momente kad se zađe po nekim delovima, on arhaičan i poseban. Moj kolega i prijatelj Bulajić, jer je arhitekta, a bio je i professor i Dekan na našoj Akademiji, primećuje po navici sve što iskače van univerzalne estetike. Kaže da su radi profita, kao i svuda, podignute zgrade „tek da se dignu“, kada dođemo kolima vrtimo se, ulice su malo zbrkane…
Ali ja se na to ne obazirem previše. Ima jedna mudrost koju naučite vremenom baveći se ovim poslom, tako sam i moje studente učio, a to je: Kada gledaš i trpaš mnogo lošega u glavu, finalni proizvod će biti na kraju loš, zato je nekad bolje gledati samo ono što je autentično i lepo.
Ono što ljudi moraju da znaju i nauče je nešto što mi ponekad ne shvatamo, da milioni ljudi putuju preko agencija, plaćaju i troše novac po Grčkoj, Parizu, Rimu, i ostalim metropolama, ne samo kako bi kupovali po buticima, već kako bi gledali, i divili se predivnim građevinama i umetničkim delima po Luvru, Uficiju, i drugim muzejima. Upravo ta dela čine gradove i zemlje, i neku kulturu autentičnom i poznatom, a ne šareni izlozi.
Ostalo mi je u lepom sećanju, a i zadržalo se nešto od tih uličica sa kaldrmom. Dolazio sam i sa akademijom kao student, svraćali smo često u Vranje i Pirot zbog radionice ćilima, jer je profesorka Zora Davidović, unuka Bore Stankovića, nama bila profesorka na akademiji, na kojoj je predavala kostim. Pamtim Vranje kao topao grad, raja je bila gradska, volim da odem i sada. Ceo kraj i okolina sa prirodom i manastirima, ima bogatsvo neviđeno.
Biografija
Profesor Dragan Gašić, dipl. ak. slikar i dizajner, rođen je 1950. godine u Peći. Diplomirao je na FPU u Beogradu 1975. godine, a potom 1994. godine i na George Brown koledžu u Torontu. Tokom višedecenijske karijere izlagao je na velikom broju međunarodnih izložbi dizajna, u Belgiji, Argentini, Kanadi, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Češkoj itd. Više godina je živeo i radio u inostranstvu i kao predavač, što je nastavio po povratku u Srbiju, na poziv kolega sa akademije. Radio je dizajn za 23. Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu i 19. Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine, za Dejvis kup reprezentaciju 1980. godine, i za mnoštvo inostranih kompanija. Zajedno sa ujakom, Stevanom Čukićem, bio je angažovan na izradi mozaika u hotelima Moskva i Toplica, na Trgu Republike u Vranju, na izradi kartona za pravoslavni hram Svetog Đorđa u San Dijegu i dr.
Pročitajte više:
Za obnovu „mozaik-karte“ potrebno 22.000 evra, Grad očekuje pomoć Ministarstva kulture
