Obelisk na kružnom toku kod Sabornog hrama Svete Trojice u centru Vranja, ove godine proslavlja 100. rođendan. Spomenik prvobitnog naziva Spomenik žrtvama bugarskog terora podignut je početkom 1922. godine na inicijativu predsednika tadašnje vranjske opštine Jovana Stojkovića. Ovaj misteriozni obelisk, svedok dva rata, neplanirani kružni tok i „saobraćajna žrtva“, umalo da zbog odluke vlasti bude premešten na drugu lokaciju.
Originalni spomenik bio je visok sedam metara, a na četiri ploče koje su bile okrenute ka četiri strane sveta, bila su ispisana imena stradalih. Oružane snage Bugarske, koja je u ratu učestvovala na strani Centralnih sila su, po Jovanu Hadživasiljeviću, u Vranje ušle 17. oktobra 1915. godine, i do kraja rata bile okupator Vranja. Za vreme okupacije u Velikom ratu, u vranjskoj opštini su pod okupatorima stradala 353 lica.
Sistem terora, “podobni” i “nepodobni” građani
Autorka Marija Đorić u naučnom radu Teror bugarskih okupatora u vranjskom kraju za vreme Prvog svetskog rata, koji je objavio Institut za političke studije, ističe da su dolaskom u varošicu na jugu Srbije okupatori najpre pokušali da izvrše dobrovoljnu bugarizaciju stanovništva, a kada je većina stanovnika Vranja odbila da se bugarizuje, počeli su sa upotrebom sile.
Pravili su spiskove „podobnih“ i „nepodobnih“ građana, koji su su po kazni internirani u Bugarsku. Neki su na putu ubijeni, a neki se iz zarobljeništva nikada nisu vratili.
Uspostavljen je sistem terora, koji se, prema rečima autorke, najopštije može odrediti kao „vrsta političkog nasilja koje sprovode oni koji se nalaze na vlasti, sa ciljem zastrašivanja celokupnog stanovništva da bi realizovali svoje političke ciljeve“.
Misterija spomenika – Obelisk pod zemljom?
„Nesrećnom“ spomeniku izgleda zaista nije suđeno da ostane na ovom mestu. Dve decenije od podizanja, tačnije 22. aprila 1941. godine, bugarski fašisti okupiraju Vranje. Kako stoji u tekstu Dva života jednog spomenika objavljenom u listu Danas, jedna od prvih akcija okupatora je bila i rušenje spomenika koji je posvećen žrtvama iz Prvog svetskog rata.
“Prostor oko spomenika bio je blokiran. Zidar Trifun Burča pozvan je da da savete za sklanjanje spomenika. Tek kada su iz obližnjeg sela Stubla dovedeni kamenoresci koji su pod prisilom potkopali temelje, on je oboren i uklonjen” – stoji u tekstu.
Međutim, niko ne zna šta se desilo sa masivnim postamentom prvobitnog spomenika, a gradom kruže neproverene informacije o navodnom ukopavanju.
Zbog težine celog spomenika, okupator je navodno u rupu koja je otkopana neposredno uz spomenik, samo srušio postament, koji tamo, po neproverenim pričama, leži više od 70 godina. Postojala je šansa da tokom rekonstrukcije ulice Bora Stanković ova priča dobije potvrdu svoje istinitosti, ali to se nije desilo.
Nakon završetka Drugog svetskog rata i oslobođenja Vranja, spomenik je ponovo podignut 22. decembra 1951. godine, ovog puta kao Spomenik žrtvama fašističkog terora. Novi spomenik, zajedno sa novim pločama uradio je vranjski kamenorezac Velimir Dimitrijević.
Nažalost, tadašnji nedeljnik Slobodna reč koji je počeo da izlazi 1944. godine, nije objavljivan u periodu od 1950. pa do druge polovine 1955. godine, te u arhivi listova nema infomracija o ovom događaju, ali u tekstu objavljenom u Danasu navodi se da je u izdanju iz 1988. godine zabeležena inicijativa Riste Simonovića da se ponovo obelodane imena žrtava u Prvom svetskom ratu, jer na novom obelisku nije bilo mermernih ploča sa njihovim imenima, kao na onom originalnom.
Na jednu od stranica spomenika je 2003. godine postavljena spomen ploča vojvodi Petru Bojoviću, koji je sa svojim jedinicama oslobodio Vranje 1918. godine.
Neplanirani kružni tok i “saobraćajna žrtva”
Kultni obelisk je i dalje u centru „improvizovanog“ kružnog toka, koji je obeležen skromno. Imao je „predah“ od 60 godina, kada mu je zapretilo premeštanje na reprezentativnu lokaciju gde neće biti meta zbunjenih vozača. Ova ideja je pre nešto više od deset godina potekla od rukovodstva Direkcije za razvoj i izgradnju grada, na predlog Stručne službe za regulisanje saobraćaja i parkiranja.
Kako je za nedeljnik Vranjske (broj 748, 23. jun 2011.) izjavio zamenik direktora Direkcije Aleksandar Trajković, planirali su da spomenik premeste zbog uspostavljanja kružnog toka saobraćaja kod Saborne crkve, a i tada je pomenuo rekonstrukciju ulice Bore Stankovića i izrazio nadu da će rekonstrukcija početi uporedo sa rekonstrukcijom glavnog dela šetališta već naredne 2012. godine, „što će zajedno sa kružnim tokom omogućiti veću bezbednost svih učesnika u saobraćaju“.
Tadašnji predsednik Društva vranjskih arhitekata Zoran Stojević u izjavi za isti tekst ističe da je glavni problem Vranja kao grada, „nesumnjivo saobraćaj i da je rešavanje tog pitanja u direktnoj vezi sa izmeštanjem ovog spomenika“.
Predsednik tadašnje Komisije za spomenike, nazive ulica, očuvanje kulturno-istorijskih i tradicionalnih vrednosti grada Stefan Dutina (kasnije predsednik Saveta za bezbednost saobraćaja GrO SNS Vranje) tada je izjavio da će spomenik biti premešten jer onemogućava normalan saobraćaj i to je „jedino razumno rešenje“.
Čak su i odbornici Skupštine grada Vranja na jednoj od sednica jednoglasno usvojili odluku o premeštanju obeliska.
„Nekada je centar grada bio advekatno mesto za spomenik, međutim grad se u međuvremenu razvijao tako da je spomenik postao saobraćajna smetnja. Na tom mestu je planiran kružni tok. Bezbednost građana je na prvom mestu, tom idejom su se vodili i odbornici skupštine koji su jednoglasno usvojili ovaj predlog. Spomenik će biti postavljen na adekvatnijem mestu“ – izjavio je tada Dutina za Južne vesti.
Izmeštanje sve manje izvesno
Ideju o postavljanju spomenika na neko drugo, „bezbednije i reprezentativnije mesto“ prihvatila su i udruženja potomaka boraca. Sekretar Gradskog odbora SUBNOR-a Miodrag Velinović je ranije za portal Slobodna reč rekao da nema preciznih podataka o rušenju spomenika, ali da je činjenica da je on i nakon ratova često bio oštećen, zbog malog prostora koji se koristi kao kružni tok, prometne ulice i vozila koja udaraju u ogradu ili postament, naročito teretnjaci.
„Problem je i što se ispod nalaze kosti ratnika, ali se sve to može rešiti adekvatnim rešenjem. Najprihvatljiviji predlog je bio da se postavi na kružnom toku koji će biti kod kasarne Prvi pešadijski puk knjaza Miloša Velikog„- kaže Velinović.
Sudbina spomenika je, osim u nadležnosti Grada, takođe u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš ali, kako je ranije za naš portal rekao državni sekretar zadužen za boračka pitanja u prethodnom i aktuelnom sazivu Vlade i bivši gradonačelnik Vranja Zoran Antić – i u nadležnosti Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja.
U vreme kada se povela polemika, Antić je bio potpredsednik gradske Skupštine, i u izjavi za list Večernje novosti je rekao da veruje da je raskrsnica na ulazu u grad kod kasarne „pravo mesto“, da će spomenik biti osvetljen i da se ne radi o „skrnavljenju istorije“ već grad mora da se širi, a da saobraćaj bude bezbedan.
Saša Stojković Babačko 2011. godine pokrenuo peticiju protiv premeštanja
Među Vranjancima koji su ovakvu odluku karakterisali kao skrnavljenje istorije, bio je i tadašnji programski direktor OK Radija, nedavno preminuli glumac i novinar (urednik portala InfoVranjske) Saša Stojković Babačko. U organizaciji OK Radija tada je pokrenuto potpisivanje peticije nezadovoljnih građana koji se protive ovakvoj odluci.
„Zar se Pariz godinama nije širio i razvijao, pa nikome nije pala na pamet ideja da pomeri Trijumfalnu kapiju? Pozvali smo naše slušaoce da nam se priključe i planiramo pokretanje jedne velike akcije. U svakom slučaju interesovanje naših slušalaca za ‘odbranu’ spomenika je veliko, tako da sam siguran da će spomenik ostati tamo gde mu je mesto“ – rekao je tada Stojković za Južne vesti.
