9 C
Vranje
subota, 23.01.2021

Kultura je u Srbiji kao bubašvaba, patološki je se plaše a ne može im ništa

Odabrani članci

[EKSKLUZIVNO] Urednik “Kod Civrića”: Biti naša tema je politički prestiž

Po prvi put od osnivanja 2012. godine, a nakon višegodišnje pauze u objavljivanju, urednik satiričnog bloga i kreator sadržaja na Facebook stranici Kod Civrića u...

Milion iz gradskog budžeta za izbornu kampanju u Vranju

VRANJE / BEOGRAD - Državna Agencija za borbu protiv korupcije je, nakon ukazivanja organizacije Transparentnost Srbija na nelogičnosti u bazi podataka o finansiranju izborne kampanje,...

10 godina od lažne najave vlasti da je Vranje prvi grad u Srbiji bez plastičnih kesa

VRANJE - Pre deset godina svi nacionalni mediji, uključujući Radio-televiziju Srbije, preneli su pompezne najave i odluku gradskih vlasti da će od 1. septembra...

Autor knjige “Zablude srpske istorije”: Nema podataka o boravku Gavrila Principa u Vranju

VRANJE - Poznati srpski istoričar Dejan Ristić, autor knjiga Mitovi srpske istorije i nedavno izdate Zablude srpske istorije, u kojima je naučnim dokazima "razbio" neke...

Stojanović: Mladi u Srbiji prepoznaju dobre strane EU, opozicija da iskoristi stav evroparlamentaraca

BEOGRAD – Opozicija mora da iskoristi to što postoje grupe u Evropskom parlamentu koje neće da sklone pogled sa svega što se dešava u Srbiji,...
Sanja Petrov
Sanja Petrov
Izvršna urednica. U novinarstvu od 2011. godine. U slobodno vreme bavi se pevanjem.

Zašto su ovogodišnji izbori “horor film domaće C kategorije” i da li je Šabac i dalje “najbolje mesto za život u Srbiji” ili proizvodnja sira na planini zvuči bolje, u intervjuu za portal Slobodna reč objašnjava pozorišna rediteljka i direktorka Šabačkog pozorišta Milena Minja Bogavac. Govoreći o stanju u pozorištu za vreme epidemije virusa COVID-19, ističe da ono nije samo ritual večernjeg izlaska već fabrika društvenih vrednosti, te da nema veće i važnije poruke nego da se čuvamo. Institucionalna pozorišta će preživeti virus, ali je nezavisna scena ugrožena jer su konkursi poništeni a “ljudi ostali bez ikakve prilike da zarade za život”. 

Slobodna reč: Ranije ste za list Danas izjavili da ćete izbore “prespavati kao loš film”. Šta Vas je dočekalo kad ste se “probudili” i dopadaju li Vam se nastavci?

Minja Bogavac: Izbore sam zaista želela da prespavam, ali u tome nisam uspela. Taj loš film, bio je horor C produkcije: pun cike, viske i dramatične muzike, a pritom nije bilo moguće utišati mu zvuk. Ako baš ne živite na planini, u nekom veoma udaljenom mestu, gde nema ljudi, nema dometa, nema interneta i štampe, jednostavno niste mogli da ostanete po strani… Ja živim na relaciji Beograd – Šabac. Nemam vozačku dozvolu, što znači da uglavnom živim u međugradskim autobusima… Radim u pozorištu, dakle: sa ljudima i za ljude. Ljudi su naša tema, naš materijal i naša publika. Nije ih moguće izbeći, ni u jednoj fazi produkcije… Sem toga, poznato je da sam teška ovisnica o Tviteru, a pritom: volim da čitam, pa su pomenuti Danas, tri nedeljne novine i različiti portali, neizbežan deo moje svakodnevne lektire. Barem one koja dozvoljava paralelnost misli, pa je moguće čitati je u toku vožnje autobusom ili dok čekaš međugradske linije koje kasne…

Ništa nisam prespavala. Nikada ništa nisam prespavala! S tim u vezi, sada se osećam umorno… Toliko umorno da sve češće hvatam sebe kako maštam o onoj, nekoj planini… O onom veoma udaljenom mestu, gde bih mogla da se sakrijem i posvetim čitanju bolje literature: remek-dela beletristike, poezije i filozofije. Jer, postoje politički horori domaće C produkcije, ali postoji i toliko odličnih filmova, koje još nisam gledala… i toliko novih serija, u čijim svetovima je moguće provesti čitave dane… Takođe, postoji popularna nauka, koja nama, prosečno inteligentnim, uspeva da objasni kako zapravo funkcioniše svemir… ili atom… I sve me to veoma privlači! Jedino, ne znam od čega bih živela na toj nekoj planini, ali verujem da bih mogla da naučim kako se pravi sir. Realno: volela sam pozorište, pa sam naučila da ga pravim. … Kapiram da ni sa sirom princip nije mnogo drugačiji.

SR: Da li je Šabac i dalje “najbolje mesto za život u Srbiji”?

MB: Ne znam. Za mene lično, više nije toliko dobro. Istina je da sam proputovala čitavu Srbiju, ali je istina i da nisam živela u drugim mestima, osim u Beogradu i Šapcu… Ako me pitate: Beograd ili Šabac, opet bih izabrala Šabac, jer me Beograd više boli… Sve u vezi s Beogradom je 100 odsto moje: moja biografija, moje nasleđe i moja odgovornost…

U odnosu sa Beogradom, osećam se kao da neko ko mi je veoma blizak, trpi nasilje, a ja ne mogu da učinim ništa da to sprečim. Iskustvo Šapca, samo je pojačalo sva ta mučna i komplikovana osećanja koja, već neko vreme, imam za moj rodni grad… Ipak, iz Šapca uvek mogu da odem, dok u Beograd uvek moram da se vratim! … Razmišljam, možda je najbolje mesto za život u Srbiji – Belegiško polje. Pesak, trava, šuma i Dunav… Isto tako, dobro je na Rtnju, u selima oko Đerdapske klisure ili na Tari… Svuda gde lepota prirode može da zamagli pakao društva… Ali, da bi vam negde zaista bilo dobro za život, neophodno je da imate ličnu vertikalu i mir u glavi. Ono čega se trenutno plašim jeste da te dve stvari, još dugo neću pronaći, ne samo u Srbiji, nego nigde na svetu! … Zato nema previše smisla da ih tražim negde daleko. Ostajem ovde. Kad ovde bude moglo da se živi bolje, možda ću moći nekud da odem.

SR: Koji je “procenat smrtnosti” od virusa kada je kultura u pitanju? Hoće li pozorište u Srbiji preživeti COVID-19?

MB: Obruč se svakog dana sve jače steže… Ipak, odolevamo! Otkrivamo da smo mnogo jači, nego što smo mislili da jesmo… Od samog početka, bili smo rizična grupa, sa velikim brojem takozvanih “komorbiditeta”, pa ipak još smo tu i ne predajemo se! … Navikla na nedeće, loše uslove i sistemsko zapostavljanje, kultura u Srbiji je postala nešto ko bubašvaba. Mnogi je se gade, neki je se patološki plaše, iako im zapravo ne može ništa… istina je da je ružna i neugledna, ali – HEJ! Takva kakva je, može preživi atomski rat! Uverena sam da će naša kultura da mutira. Uslovi, zaista, nikada nisu bili teži, ali verujem da ćemo izdržati, baš zato što nam ni ranije nije bilo lako.

SR: Kako bezbedno organizovati festival u vreme epidemije, a da budu zadovoljni i učesnici, i publika čije je prisustvo ograničeno, i pokrovitelji?

MB: Pravi odgovor je: nikako. Drugi pravi odgovor je: kako se mora! Primera radi, mi smo u Šabačkom pozorištu, izgurali 5. Pozorišno proleće, u smanjenom obimu: sa samo četiri predstave u takmičarskoj selekciji, s trećinom uobičajene publike, bez međunarodnog žirija; bez novinarskog žirija; bez mnogo pratećih programa; bez žurki i koktela, dakle – bez onog što se obično naziva festivalskom atmosferom… I sve to za manje od polovine predviđenog budžeta! Izgleda kao da bi pokrovitelji mogli da budu zadovoljni, ali je prava istina ovo: boreći se da opstanemo pod uslovima epidemije, skoro polovinu sume koja nam je odobrena za Festival, morali smo da uložimo u neke druge, prozaične stvari: obezbeđivanje zgrade u toku vanrednog stanja, testiranje glumaca pred početak rada na novim predstavama i slično… Ispada da smo i sa duplo manjom produkcijom, ove godine naše pokrovitelje koštali – jednako…

Kada je u pitanju 5. Pozorišno proleće, imali smo sreće da mesecima unapred, rezervišemo termin koji se, igrom slučaja, ispostavio kao povoljan… Početkom oktobra, u opštoj epidemiološkoj situaciji, dogodilo se neko zatišje kada je bilo moguće igrati predstave, u strogo kontrolisanim uslovima. Obezbedili smo da svi uslovi zaista budu strogo kontrolisani, pa je ovo prilika da se zahvalim Jeleni, Jelici, Miri, Marku i Omladinskom klubu Šabačkog pozorišta… Naravno, ima i drugih saradnika koji zaslužuju zahvalnost, ali ovo je srce organizacije našeg Festivala. To su ljudi koji su omogućili da se sve mere sprovedu, precizno, disciplinovano i do kraja! … Kada uporedim naše Pozorišno proleće u jesen, sa drugim festivalima na kojima sam ove godine bila, moram da priznam kako sam veoma ponosna na naš tim. Učesnici, publika i pokrovitelji, nisu bili nezadovoljni, ali ja sam prezadovoljna činjenicom da smo izveli Festival, u veoma otežanim okolnostima, uz poštovanje svih mera i preporuka. Ipak, disciplina sama po sebi, nije dovoljna, jer da je Festival bio zakazan samo dve nedelje kasnije, ne bi mogao da se održi, bez rizika po javno zdravlje.

SRKako je na Vas lično i na Vašu kreativnost uticala ova godina?

MB: Krativno guglam: kako se pravi sir; uzgajanje krava; uzgajanje koza… Šalim se! Ali, od muke. Moj smisao za humor, postaje bolji pod lošim uslovima… A sasvim iskreno: ovo je najteža godina u mom dosadašnjem životu. Umetnički, privatno, poslovno, lično i politički, zaista nikada nisam prošla kroz teži period, a taj se period ne završava sa ovom godinom. Mnoge stvari koje su iznenada počele, u 2020, nastaviće se i idu ka kulminaciji, u narednim mesecima. Što se kreativnosti tiče, ona je uvek bila moj čamac za spasavanje iz loših situacija. U tom smislu, sada verujem da mi je samo ona ostala… Solidan je to čamac i odvešće me gde treba! … Zapravo, to je jedina stvar u koju ni malo ne sumnjam. Ponosna sam na sasvim male uspehe, jer znam da su se desili pod najtežim okolnostima… Ujutru, kad ustanem, potapšem sebe po ramenu: alal vera, Milena – još si na nogama! Svakoga dana, u svakom pogledu… sve više sam istraumirana! Ali, školjka od svoje traume napravi biser. “Biser je autobiografija školjke”, pisao je Felini… Zamišljam kreativnost kao tu Felinijevu školjku. I nadam se nekom biseru, na kraju.

SR: Kako komentarišete odnos države prema ustanovama kulture, specifično prema pozorištu tokom epidemije? Da li je ispravni isto tretirati ugostiteljske objekte i pozorišta, u smislu ograničavanja radnog vremena? Kako izgleda “večernja scena” u 15:00 časova?

MB: Zapravo mislim da je država odigrala veoma pametno, barem kada su u pitanju institucionalna pozorišta. Biće vremena za predstave… samo ako bude nas! Kada je u pitanju nezavisna scena, situacija je mnogo drugačija, jer tu su poništeni konkursi i ljudi su bukvalno ostali bez ikakve prilike da zarade za život, održe kontinuitet rada i preguraju najteže trenutke. U institucijama, imamo privilegiju da – čak i onda kad ne igramo, možemo da radimo druge stvari, u smislu: popravki, planiranja, priprema ili “vanrednih programa” koje delimo na internetu.

Proletos, kada su nas zatvorili, bili smo veoma glasni: DRŽAVA NAM NE DA DA RADIMO, DAJTE NAM USLOVE! Nakon toga, Država nam je izašla na crtu sa dokumentom: mere, instrukcije i preporuke za organizaciju kulturnih programa… Dakle, Država je rekla: radite ovako, ako možete… Ili tačnije: dok možete… U prvom trenutku, izgledalo je kao da možemo, a već u sledećem – epidemija je učinila svoje… Jer, kada imate prvog zaraženog kolegu u kolektivu, šta biva sa vašim “show must go on” principom?!

Mi smo sada suočeni s realnošću, a ona izgleda tako: napraviš dva koraka i udrariš u zid… sačekaš, ponoviš… i udariš u zid… napraviš korak, udariš u zid… pa više uopšte ne znaš gde uradaš. Država je dokazala da ne mora ona da zatvara pozorišta, jer ćemo to – uz mnogo manje buke – uraditi i mi sami… Zato mislim da nije bitno u koliko sati se igraju predstave. Igraće se, kad god budu mogle da se igraju. Mi koji radimo u pozorištu, nećemo se žaliti ni da igramo od pet ujutru. Važno je samo da imamo publiku!

Međutim, da bi naša publika, isto kao i mi, bili zdravi i bezbedni, sada je stvarno najbolje da neko kraće vreme sačekamo. Ja ne smem da vas zovem da dođete u pozorište, iako je to ono što najviše volim. A ne smem, ne zato što mislim da ćete se zaraziti u pozorištu, nego zato što verujem da treba da ostanemo kod kuće. I mi. I vi. Pozorište nije samo ritual večernjeg izlaska. Ono je fabrika u kojoj se prave društvene vrednosti, a nema veće i važnije poruke, nego da se čuvamo. Čuvajte se, ljudi!

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.

- Reklama -
- Reklama -

Poslednji članci

Radovanović: Uranijum nije povezan sa nastankom raka

BEOGRAD - Profesor i epidemiolog dr Zoran Radovanović je juče u izjavi za Danas povodom tužbe protiv NATO zbog korišćenja osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja 1999....

Preminulo još 19 osoba, u Vranju stabilno

U Srbiji je u protekla 24 sata od kovid-19 umrlo 19 osoba, dok je registrovano novih 1.709 slučajeva, od 10.638 testiranih osoba, izjavio je...

Vakcinu protiv COVID-19 primilo 1.200 Vranjanaca

VRANJE - Kako je za regionalnu RTV Vranje izjavila v.d. direktorka Zavoda za javno zdravlje (ZZJZ) dr Svetlana Stojanović, od početka vakcinacije u Pčinjskom okrugu je...

Tiodorović: Sve mere ostaju na snazi

VRANJE - Epidemiolog Branislav Tiodorović izjavio je danas da sve postojeće restriktivne mere za sprečavanje korona virusa ostaju na snazi. Tiodorović je, na konferenciji...

Srbija bez članstva u EU nakon 7 godina pregovora

BEOGRAD - Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak izjavio je da je Srbija krenula "relativno dobro" i dostigla određeni nivo u pristupnim pregovorima...