Tekst je izvorno objavljen 15. februara 2023. godine u rubrici „Lični stav“ dnevnog lista Danas (9.229 broj).
Seća li se neko kada je tačno ukinut Drugi svetski rat kod nas? Valjda smo toliko sinhronizovani u koraku sa svetom, da smo rešili da i sami damo doprinos popularnoj „cancel“ kulturi i ukinemo par stvari koje su nezgodne za interpretaciju u ovo moderno doba.
Mislim da je negde sve krenulo sa Danom pobede. Prestali smo da ga proslavljamo preko noći, nadajući se da druge zemlje neće primetiti kako 9. maja više ne šaljemo delegaciju na obeležavanje tog praznika pobede nad fašizmom. I prestali smo na vreme, mogu vam reći, jer je i Evropa ubrzo shvatila kako taj praznik koristi jedan krajnje nepopularan naziv u ovim vremenima tolerancije i pomirenja, pa su ga kenslovali i nadenuli mu novo, savremenije ime – Dan Evrope. Da se gubitnici ne bi osećali loše, valjda.
Poučeni tim iskustvom, i naši gubitnici su se dosetili da bi mogli to da urade. Da jednostavno ukinu Drugi svetski rat. Za početak, ukinućemo im državne praznike, rekli su. Slaviće se samo verski praznici, kao i oni vezani za Prvi svetski rat i prethodne. Ostavićemo im, doduše, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, jer, budimo realni, ko je još čuo za taj dan i ako ostavimo da bude radni, mislite li da će ga neko uopšte obeležavati?
Daćemo Milunki Savić njenu ličnu TV reklamu, a Prvi rat ćemo oslovljavati sa Veliki rat, jer tako deluje moćnije naspram onog sledećeg, kako se zvaše… Ustvari, da si zaista neki ozbiljan rat, pa ne bi se valjda zvao „drugi“, zar ne?
Promenićemo im onda nazive ulica, i niko neće ni prstom mrdnuti. Pa, stvarno. Kako neko uopšte može da se nazove narodnim herojem, kada je „samo jednom bacio bombu i odmah poginuo“ ili „bežao u šume, ni puške nije imao“, govoriće dezerteri hrabro iz udobnosti svojih fotelja.
Obesmislićemo fašizam time što ćemo fašistom nazivati svakog! Okrivićemo komunizam (bolje reći komunjare, zvuči efektnije) za naša stalna zaduživanja, za sve loše izbore, za bombardovanje, za poraz Novaka Đokovića, za epidemiju malih boginja, a bogami i za nove cene mleka. Neka ta crvena banda ne leži mirna u grobovima, jer će biti krivi i zavrupe na putevima, za nelegalnu gradnju i nedovoljno mesta u vrtićima. Ua, bre, ponavljaće masa besomučno, sve dok ne počne zaista da veruje u to.
Nateraćemo ih da se pomire sa nama. I to javno, pred kamerama… U Skupštini kažete? Može i tamo, idalno mesto da se konačno izjednače četnici i parizani. Iskoristićemo nekog lepotana od predsednika, prodaće se samo da još 2-3 godine ostane na vlasti. Zbunićemo ih toliko, da će zaboraviti i mudre misli Marijana Beneša, inače jugoslovenskog boksera: „U Srbiji sam bio ustaša, u Hrvatskoj četnik, a ja sam partizan, majku vam je*em!“
Slavićemo inat kao vrhunsko civilizacijsko ostvarenje. Ojačaćemo crkvu, okitićemo popove zlatom i nakupovati im audije samo da narod drže pokornim, da uz „Mir božji“ na usnama mlate pedere po ulicama i proklinju seme i pleme ateistima i drugim verama, dovešćemo ih do nivoa zatucanosti da pale lomače za Božić kao da nekog vikinga šalju u Valhalu.
Slušaće pokorno i povijene glave će kusati iz iste kašičice, dok od novog virusa ljudi umiru po bolnicama, sve to uz vanredni prenos na RTS-u gde u gornjem desnom uglu stoji „Budimo odgovorni“. Ko zna, možda u toj de-evoluciji krenu ponovo i krvave čaršave da prostiru posle prve bračne noći i igraju dodole kad bude suša. To bi bio spektakl!
Daćemo Radošu Bajiću da snimi epski serijal o Draži Mihajloviću i tako im objasni neobjašnjivo (na stranu što, kako to neko elegantno reče, u nekom paralelnom univerzumu taj isti Radoš Bajić kruni kukuruz i ne čuje sopstvene misli od buke traktora, dok u Srbiji iznosi stavove o istorijskim događajima).
Ali, da li će herojski narod ćutati na sve ovo, čuje se nesigurni žamor iz partijskih redova. Neće, naravno da neće herojski narod ćutati. Sada će da tapše! Pljeskaće mlitavim ručicama iza naših leđa na konferencijama za novinare. Tapšaće 800 njih na suđenju direktoru fabrike oružja za čijeg je „vakta“ poginuo 21 radnik, i neće se tu zaustaviti, nego će pljuvati i psovati oca jednog od poginulih taj isti herojski narod.
Tapšaće moćnicima, dok oni njihove ćerke hvataju za du*e i potpisuju im ugovor na dva meseca u udobnosti hotelskog kreveta. Pljeskaće frenetično kada budemo promenili naziv ulice Stjepana Filipovića. Narodnog heroja Jugoslavije. Čoveka koji je poslednjim dahom pred vešalima pozvao narod na borbu protiv okupatora, a ta slika postala simbol antifašizma i kao takva bila u postavci u sedištu Ujedinjenih nacija i američkom muzeju holokausta u Virdžiniji.
U ludom zanosu će vikati „ura“ kada umesto njegovog zakačimo ime nekadašnjeg zvaničnika NDH, čija je zasluga što je tamo 1920-tih šutirao loptu.
I ne zavaravajte se da je to slučajno. Jer, nije. Poruka je jasna, za onog ko ume i hoće da je pročita. Ćuti, sagni glavu i ne podiži ruke. Sem ako to ne činiš da bi tapšao. Budi poslušan, budi oportunista. I mi ćemo te pustiti da dišeš. I da se krećeš koliko-toliko slobodno. Samo ne diži ruke kao Stjepan. Ustvari, zaboravi na Stjepana. Tako je najbolje. A duh herojskog naroda gledaće u zemlju, dok njegovi potomci tapšu. I ćute. I tapšu…
Ovde zavesa pada, dragi moji čitaoci, i mi se vraćamo našem pitanju iz naslova: „Kad će neki novi partizanski film?“ Ja bih platio kartu da gledam, recimo, Sergeja Trifunovića u glavnoj ulozi kako baca bombe i juriša na naciste.
Zaista, da li se sećate kada je poslednji put snimljen pravi partizanski film, i zašto je odgovor tako dugačak: „pre skoro 40 godina“? Konsultovao sam se sa vrsnim poznavaocima domaće kinematografije (pozdrav Batketu i Duletu komšiji) i složili smo se da je „Veliki transport“ Veljka Bulajića iz 1983. godine (onaj kada Bata Živojinović gađa nemački avion puškom M48) poslednji jugolovenski partizanski film.
Navikli smo se već da razni palamudi sa podsmevanjem koriste kao krilaticu onu čuvenu: „Mirko, pazi metak! Hvala, Slavko, spasao si mi život!“. U isto vreme, oni rado skidaju sa torenta novog Džon Vika, gde Kijanu Rivsu ne treba čak ni slow motion efekat iz Matriksa da bi izbegao na hiljade metaka ispaljenih u njegovom pravcu, ili nadevaju kultni status filmovima o Rambu i odlaze u bioskope da gledaju deveti po redu Brzi i žestoki, naspram kojih Prle i Tihi deluju kao da se s Nemcima gađaju praćkama.
Dakle, kome to smetaju partizani, pa ih više ni ne spominjemo, kamoli filmove o njima da snimamo? Makar samo kao marketinški trik, urnebesnu komediju, ili možda horor sa nacistima zombijima, to je sada popularno.
Kada već govorimo o našoj sramoti iz ovog filmskog ugla, podsetiću vas na činjenicu da je u posleratnom periodu svako selo imalo mesnu zajednicu, da su Domovi kulture izgrađeni u stotinama mesta i gradova, da je čak i moj gradić u kom sam odrastao, sa svojih 5-6 hiljada stanovnika imao bioskop u jednom trenutku…
Kome normalnom mogu iz ove perspektive da smetaju partizanski filmovi, kada je Pablo Pikaso nacrtao poster za jedan od njih, tražeći od Tita zauzvrat samo kutiju vina. Zamislite da danas pozovemo Bred Pita da glumi u nekom našem filmu, kao što su se tada odazvali Ričard Barton, Jul Briner, Orson Vels i mnogi drugi… Mi smo u jednom trenutku bili avangarda i za Evropljane, kamoli za svet.
Sada smo samo blede senke nekog davnog naroda, običan isprdak heroja sa alchajmerom. Pročitah pre neki dan da se u Hrvatskoj snima film o gej partizanima. Pa dobro, makar i to… Samo da ima i Nemaca zlikovaca i dobre stare pucnjave.
Odoh ja po kokice.
P.S. Misao za kraj, za vas četnike i partizane, zvezdaše i partizanovce, monarhiste i republikance… Uvek kada vas vidim da se u komentarima upecate na zadatu temu i krenete u vama svojstvene polarizacije, setim se one priče: Ako vidiš da se dve ribe svađaju u vodi, budi siguran da je Englez prošao tu skoro. Jer, ni to što se stalno svađate, ne umejući godinama da prepoznate svog Engleza, ni to nije slučajno, zar ne?
