Pregorevanje na poslu normalizujemo ili, još gore, romantizujemo. Često sam slušala, pa i još uvek čujem kako „moraš da izabereš između privatnog života i profesije“ i kako si „novinarka 24/7“. Ne, ne moraš.
Guranje problema pod tepih, sakrivanje iza prenatrpanih obaveza i posla, adrenalin zbog uspešno završene priče, dobro ispričane, pohvale i neretko kritike koje te voze sve brže, dokazuješ se i nadmećeš sa svima i sa samim sobom. Adrenalin i kortizol sam napustila u trenutku čekiranja avionske karte do Češke. Skoplje – Beograd – Prag, i…hronični umor me stigao.
Peti je januar 2021. godine. Potonula sam u san koji traje duže od 12 sati. Zvoni mi mobilni telefon. U tom trenutku ne shvatam da nisam u svom stanu u Skoplju, već na 1.000 kilometara od kuće – u Premislovskoj 38., stan 26. I ne, ne zovu me sa posla, zove me otac da me pita jesam li stigla bezbedno i da li je PCR test koji sam uradila na aerodromu Vaclav Havel negativan. Prvo što sam potpuno nesvesno uradila kada sam sa sebe pomerila debeo, beli jorgan, bila je panična potraga za jaknom i čizmama. Možda je test na koronu na moju sreću bio negativan, ali ja, Teodora Cvetkovska, sa svojih 26 godina, drugi put za osam godina pozitivna sam na burnout.
Pandemija i radno vreme koje skoro i da nisam imala, doveli su me do toga da pregorim. Da zaboravim da se pogledam u ogledalu, da vidim kako mi odeća koju sam kupila pre koju godinu više nije taman, zato što danima, nedeljama, mesecima, baš i nisam vodila računa o tome šta jedem, koliko jedem i da li sam često umesto obroka popila još jednu kafu, a užinala cigarete.
Možda sam bila mlada, ambiciozna, puna nade i talentovana novinarka, novo lice na TV-u, svežina u etru, ali jedno je sigurno – nisam bila srećna!
Od moje borbe sa burnout-om i nekoliko razgovora sa psiholozima i psihijatrima, naučila sam da i sam sebi možeš da pomogneš ako na vreme uočiš znake sindroma, i pre nego da potražiš stručnu pomoć. Iako je ova tema aktuelna, naročito u uslovima pandemije koronavirusa, ipak, recimo u Severnoj Makedoniji, ne postoji tačna statistika koliko medijskih radnika stradaju od sindroma pregorevanja.
Ako govorimo o podacima na svetskom nivou, istraživanja nekoliko relevantnih instituta pokazuju da čak dve trećine novinara pati od pregorevanja, a žene su podložnije.
Ovo nije stanje od kojeg stradam samo ja i niko drugi iz „fele“, pa mogu da imam ekskluzivno pravo da govorim kako je moja muka veća od muke drugih kolega. Naprotiv, sveli smo to na taj nivo da pregorevanje na poslu normalizujemo ili, još gore, romantizujemo. Često sam slušala, pa i još uvek čujem kako „moraš da izabereš između privatnog života i profesije“ i kako si „novinarka 24/7“.
Ne, ne moraš. Lečenje paničnih napada, anksioznost i povećan holesterol nije uopšte „cool“ stvar. Ako je moj san različit od vašeg, ne znači da je manje vredan i da bi trebalo nekome da polažem račune za svoje postupke i odluke. Biram da budem naspavana, da imam vreme da čitam, da imam hobi. Da budem „JA“.
