1.1 C
Vranje
nedelja, 28.02.2021

Antivakser “kriv” i za Variolu veru u SFRJ; Bez ijednog slučaja vakcinisano celo Vranje

Odabrani članci

[EKSKLUZIVNO] Urednik “Kod Civrića”: Biti naša tema je politički prestiž

Po prvi put od osnivanja 2012. godine, a nakon višegodišnje pauze u objavljivanju, urednik satiričnog bloga i kreator sadržaja na Facebook stranici Kod Civrića u...

Milion iz gradskog budžeta za izbornu kampanju u Vranju

VRANJE / BEOGRAD - Državna Agencija za borbu protiv korupcije je, nakon ukazivanja organizacije Transparentnost Srbija na nelogičnosti u bazi podataka o finansiranju izborne kampanje,...

10 godina od lažne najave vlasti da je Vranje prvi grad u Srbiji bez plastičnih kesa

VRANJE - Pre deset godina svi nacionalni mediji, uključujući Radio-televiziju Srbije, preneli su pompezne najave i odluku gradskih vlasti da će od 1. septembra...

Autor knjige “Zablude srpske istorije”: Nema podataka o boravku Gavrila Principa u Vranju

VRANJE - Poznati srpski istoričar Dejan Ristić, autor knjiga Mitovi srpske istorije i nedavno izdate Zablude srpske istorije, u kojima je naučnim dokazima "razbio" neke...

Stojanović: Mladi u Srbiji prepoznaju dobre strane EU, opozicija da iskoristi stav evroparlamentaraca

BEOGRAD – Opozicija mora da iskoristi to što postoje grupe u Evropskom parlamentu koje neće da sklone pogled sa svega što se dešava u Srbiji,...
Avatar
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Dok je imunizacija stanovništa na pomolu, mnogi stariji pamte poslednju masovnu vakcinaciju koja se desila na našim prostorima – vakcinaciju protiv Variole vere, čija je epidemija izbila 1972. godine u pojedinim krajevima tadašnje Jugoslavije. Činjenice pokazuju da možda ne bi ni izbila da je “nulti pacijent” ignorisao neuki “savet antivaksera. Tadašnja štampa u Vranju svedoči o masovnoj vakcinaciji stanovništva.

Kada su se kazaljke poklopile u ponoć, ceo svet je uz slavlje i vatromet dočekao Novu godinu. Gotovo da niko tog 1. januara 2020. godine nije razmišljao o virusu COVID-19, koji se mesec dana ranije pojavio u Kini, a još manje je mogao da nasluti razmere posledica koje će uslediti nekoliko nedelja kasnije. Godinu dana kasnije, sa preko 93 miliona registrovanih slučajeva i 2 miliona umrlih u svetu, odnosno preko 368.000 slučajeva i 3.600 umrlih u Srbiji, takozvana nova normalnost je duboko ukorenjena u sve segmente naših života – stalno nošenje maski, dezinfekcija svega i svačega, ograničen boravak ljudi u zatvorenom prostoru, ograničeno radno vreme svih ugostitljeskih objekata, samoizolacija, ograničenost putovanja van zemlje itd.

Sada postoji prostor i za optimizam, jer su se u svetu, ali u Srbiji pojavile vakcine protiv ove bolesti. Međutim, građani Srbije su (ne)opravdano, svako iz sopstvenih razloga, skeptični prema vakcini i vakcinaciji uopšte. Kako i ne bi bili – kolektivno stavljeni u izolaciju, samo da bi bili “bombardovani” apokaliptičnim i protivrečnim izjavama državnih zvaničnika, što je između ostalog, pored nezadovoljstva zbog zarobljene države, dovelo i do letnjih masovnih protesta sa neprimernom reakcijom snaga reda.

Sa prvim danima izolacije u martu, mnogi građani su ponovo odgledali film Gorana Markovića Variola vera iz 1982. godine, čije su glavne uloge igrali Rade Šerbedžija i Erland Jospeson (glas mu je kasnije pozajmio ništa manje čuveni Petar Kralj). Dok se nižu dramatične scene gde jedan po jedan od likova postaju zaraženi i umiru u strašnim mukama, stiče se utisak sveopšteg beznađa, samo da bi se tek na kraju filma javila nada.

Ipak, scene iz filma su dramatizovane radi umetnosti i nisu odgovarale onom što se zaista dešavalo. Tadašnja država je prema svim navodima ipak delovala odlučno i staloženo, sa minimalnim posledicama.

Dok je imunizacija stanovništa na pomolu, mnogi stariji pamte reakciju tadašnje države i  poslednju masovnu vakcinaciju koja se desila na našim prostorima – vakcinaciju protiv variole vere, čija je epidemija izbila 1972. godine u Jugoslaviji. Istorijske činjenice pokazuju da možda ne bi ni izbila da je “nulti pacijent” ignorisao neuki “savet” antivaksera.

Iz neznanja umanjio dejstvo vakcine, iz straha od osvete negirao

Pacijent sa teritorije SAP Kosovo i Metohija sa variolom verom; Foto: Wikimedia Commons

Oktobra 1970. godine je zaražena porodica iz Avganistana otišla na hodočašće u iransko mesto Mašad, i dok su bili na putu ljudi sa kojima su bili u kontaktu su se zaražavali. To je dovelo do epidemije velikih ili crnih boginja u Saudijskoj Arabiji, a kasnije u Iraku i Siriji, koja je trajala pune dve godine.

Početkom 1972. godine, tridesetosmogodišnji Albanac iz tadašnje Socijalističke Autonomne Pokrajine (SAP) Kosovo, Ibrahim Hoti je učinio Hadžiluk i posetio muslimanska sveta mesta u Iraku. U svoje rodno mesto Damnjane kod Đakovice se vratio 15. februara gde su ga sačekali brojni rođaci i prijatelji. Narednog dana je osetio grčeve, malaksalost i osip. Par dana kasnije se i oporavio.

Pre nego da ode na hodočašće, kroz zemlje u koje zbog epidemije nije mogao da uđe bez takozvane žute knjižice (Međunarodni sertifikat o sprovedenoj vakcinaciji), Hoti je 20. decembra 1971. godine otišao u Skoplje kako bi primio potrebnu vakcinu. Samo uz žutu knjižicu, koja je sadržala dokaz o vakcinaciji protiv velikih boginja i datumu imunizacije, mogao je da putuje u zemlje u koje je planirao.

Međutim, čekajući u redu na Infektivnoj klinici u Skoplju, čuo je dobacivanja jednog od pacijenata koji su čekali u hodniku, da zbog vakcine može doći do osipa na koži ili slepila. Zbog načina na koji se vakcinisanje protiv velikih boginja obavljalo, bilo je neophodno proveriti da li se vakcina “primila”.

Pre nego da se vakcina “primi”, uplašen od komentara neupućenog antivaksera sedamdesetih, Hoti je nakon cepljenja  prebrisao medicinskim alkoholom mesto uboda i na taj način znatno umanjio, skoro poništio njeno dejstvo.

Još veća tragedija je propust medicinskih radnika, koji su izdali sertfikat o vakcinaciji bez kontrole njene uspešnosti. Iako se nakon simptoma oporavio, bio je prenosilac zaraze koja se širila kroz Đakovicu. Među zaraženima je bio njegov sugrađanin Latif Mumdžić koji je radio kao učitelj u Tutinu. Nakon dolaska u Đakovicu, Mumdžić već 3. marta 1972. godine dobija groznicu. Zbog groznice i teškog stanja dva dana kasnije dobija dozu penicilina, bez ikakvog efekta, te ga njegov brat najpre vodi u bolnicu u Čačak, potom u Beograd, na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike.

Tamo ga prima dežurna medicinska sestra Dušica Spasić koja obaveštava dežurnog lekara Jugoslava Pantića koji još uvek nije siguran u dijagnozu. Mumdžić je 9. marta bio pokazan studentima medicine kao primer atipične reakcije na penicilin, a ujutru 10. marta, na svoj rođendan umire zbog velikog unutrašnjeg krvarenja.

Kako se bolest širila selom, kasnije i zemljom, širila se i informacija da je Hoti “nulti pacijent” koji je nažalost širio zarazu, prethodno svesno poništivši efekat vakcine. Zbog straha od osude i krvne osvete, to je stalno negirao.

Nesrećni učitelj zarazio 38 ljudi, SZO pomogla Jugoslaviji

Pre smrti je Mumdžić, nakon rođenog brata, zarazio čak 38 ljudi, od čega su 9 lekara i sestara (od kojih je 8 kasnije i umrlo). Međutim, u trenutku njegove smrti niko nije znao da je bila u pitanju variola vera. Stanovništvo Jugoslavije je bilo redovno vakcinisano već 50 godina protiv ovog virusa, a poslednji slučaj je bio prijavljen još 1930. godine. Pored toga, taj virus se u Evropi smatrao iskorenjenim.

Prve sumnje na virus su se pojavile već 14. marta, jer je bilo pacijenata sa simptomima variole vere u bolnicama u Prizrenu i Đakovici što su tamošnji lekari odmah prosledili Beogradu. Vanredno stanje po raznim opštinama počinje da se proglašava 16. marta, a u sredu, 22. marta je na institutu Torlak potvrđeno da je brat pokojnog Latifa Mumdžića zaražen variolom verom. Kasnije je obdukcijom, koju je rodbina najpre zbog običaja odbila, utvrđeno isto.

Variola vera, deritiv latinske rei “Varus” (čvor, kvrga), ili velike/crne boginje je virus koji pripada grupi DNK virusa. To je jedan od najvećih virusa po veličini i ima oblik kvadra. Virus je jako otporan na fizička i hemijska sredstva, a može u spoljnoj sredini da preživi i mesecima. Infekcija se može širiti fizičkim putem ili putem vazduha (udisanje prašine ili kapljično). Bolesnika karakterišu kraste po čitavom delu, a inkubacioni period traje 13 dana, kod nevakcinisanih osam dana.

Opštine u potpunom ili parcijalnom karantinu

Na radiju 25. marta saopštavaju da je Jugoslavija uvrštena u red država koje su pogođene epidemijom. U to vreme država ima rezerve od oko 2 miliona doza vankcina protiv ove bolesti, te naručuje još 4 miliona od Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Tim SZO ubrzo stiže u zemlju i odlazi na SAP Kosovo.

Epidemija, poput aktuelne, utiče na sve sfere života. Po celoj državi se otkazuju sve javne manifestacije i skupovi, putovanja se ne preporučuju, ali su moguća uz urednu potvrdu o vakcinaciji. Neke opštine su u potpunosti stavljene u karantin, dok su druge parcijalno. Pored toga, oko svih važnih infrastrukturnih tačaka po zemlji pravi se kordon i kontroliše saobraćaj, a objekti gde se nalaze zaraženi i potencijalno zaraženi čuvaju Jugoslovenska narodna armija i milicija.

Širom zemlje istovremeno počinje masovna vakcinacija i revakcinacija, a građane državni organi i medicinski eksperti obaveštavaju putem nacionalnih novina, radija i televizije o merama prevencije i planu imunizacije.

Vakcinacija u Vranju – Borba protiv panike i glasina

Iz lista Vranjske novine (kako se zvala Slobodna reč tih godina) objavljenog 31. marta 1972. godine, može se videti kako je tekao proces vakcinacije na teritoriji tadašnje Opštine Vranje. U samom Vranju i okolini nije bilo bolesnika, niti onih na koje se sumnja da su bili u kontaktu sa zaraženima. Bez obzira na to izvršena je masovna vakcinacija stanovništva. Od 27. marta do 14. aprila 1972. godine vakcinisano je 82 odsto stanovnika Vranja, sa planom da se preostalih 8 odsto vakciniše što pre. Preostalih 10 odsto vakcinu nije moglo da primi “usled raznih zdravstvenih smetnji”. Značajan deo u tekstovima Vranjskih novina bio je posvećen “razbijanju” neproverenih glasina među Vranjancima koje se tiču vakcinacije. Više o Vranju u doba epidemije Variole Vere možete videti u tekstu u nastavku.

Poslednji preživeli bolesnik zaražen variolom verom je napustio bolnicu 19. maja 1972. godine, a do tada je ukupno bilo potvrđeno 184 slučajeva. Umrlo je 40 ljudi. Savezni Zavod za zdravstvenu zaštitu SFRJ je 23. maja, dva meseca od izbijanja, objavio kraj epidemije variole vere.

Pročitajte više:

Borba protiv virusa, panike i glasina – Kako je vakcinisano 90 odsto Vranjanaca

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.

- Reklama -

Poslednji članci

Klačar: Strah od bolesti građani zamenili strahom za egzistenciju

BEOGRAD - Predstavljajući rezultate istraživanja "Građani i mediji, navike konzumacija", sprovedenog krajem prošle godine, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan...

Još dva smrtna slučaja u Vranju, u Srbiji preminulo 15 ljudi

BEOGRAD / NIŠ / VRANJE - Od posledica zaražavanja virusom COVID-19 preminula su još dva pacijenta vranjske kovid bolnice, saopštila je Uprava Kliničkog centra...

Virus A-H1N1 i Vranje: “Svinja li je, ptica li je…”

Članak originalnog naslova Svinja li je, ptica li je... je izvorno objavljen 19. marta 2015. godine u političko-informativnom nedeljniku Vranjske. Nasuprot ovdašnjoj ustaljenoj mantri – "u...

Preminula još 2 pacijenta vranjske kovid bolnice

VRANJE - Među preminulima od posledica zaražavanja virusom COVID-19 u kovid objektima na jugu Srbije danas su i dva pacijenta vranjske kovid bolnice, saopšteno...

Obeležen “Dan političke i stručne neodgovornosti”, Đerlek ističe kovid bolnice i vakcine

BEOGRAD - Predstavnici Skupštine slobodne Srbije održali su danas ispred Ministarstva zdravlja skup kako bi obeležili "Dan političke i stručne neodgovornosti", a povodom godišnjice...