Konačno sam noćas našla za shodno da aktiviram „quiet mode“ na Instagramu, uz mrmljanje sebi u bradu: „Pa dobro, šta će pa propustim?“. I bukvalno nisam ikada više obaveštenja dobila nego noćas i jutros. Da sam objavila kako se udajem, ne bih toliko poruka i komentara dobila. Ne jer je to ne znam ni ja kakva vest o ne znam ni ja kome, nego prosto Vranjanci mnogo vole kad neko „uspe“ da se uda ili oženi. Uporedite samo broj lajkova kod objava sa diplomom i kod onih sa prstenom. Dobra tema za neki diplomski iz sociologije, a?!
No, i ovog puta, ništa od udaje. Razlog za ekstremno povećanu interakciju sa mojim vernim pratiocima, njih čitavih dveiljadeinešto, jeste isečak iz još jednog podkasta, odnosno „reel“ na koji naleteh pre spavanja i koji podelih, a specifično izjava osobe sa snimka:
„Mi u Vranju nismo imali bioskop. Vranje je grad gde su neki tamo momci zapalili pozorište jer nisu znali da tu postoji pozorište. To je bilo okruženje u kome smo mi odrastali. Iako ja taj grad volim i ponosan sam što sam iz Vranja, ja sam jedva čekao da pobegnem negde gde mogu da vidim i da naučim neke stvari. I eto, sticajem okolnosti vrlo mlad, sa 16 ili 17 godina ja sam otišao u Ameriku. Moram da budem pošten pa da kažem da sam ja iz dobrostojeće porodice. Nisam naravno ni otišao trbuhom za kruhom, niti je bila ideja da ja sad pobegnem iz neke gladi, siromaštva, kao što su mnogi, je l’ te, pogotovo u to vreme, devedesetih. Ja sam jednostavno bio gladan znanja, iskustva, obrazovanja. I onda sam rešio da čim pre pobegnem iz Vranja. Jer je to bila sredina nekog mladog čoveka da nešto tu napravi, u svakom smislu, socijalnom, kulturološkom.“
I čovek, o kom do jutros nisam znala išta, je potpuno u pravu. Međutim, šta čaršija kaže na ovo, reći ću vam kasnije, a sada ću vam reći sledeće:
Živimo u „post-truth“ eri i nikako da naučimo kako s tim da se nosimo i kako da sopstveni život ne zagorčavamo.
E sad, da se neko u ovoj državi među donosiocima odluka na najvišem nivou ozbiljno pozabavio zbivanjima sa ljudskom rasom i tehnologijom svuda u svetu i nije nas sistematski izolovao od istih više od 10 godina, možda sad vi ne biste guglali šta je to „post-truth“ era i „esktremni empirizam“, već bismo o tome i posledicama saznali kroz obrazovni sistem i medije, te bili spremni za treću i svaku narednu deceniju 21. veka, a najbitnije – većina bi imala radar za bullshit, da ne kažem na vranjskom, za go*nojedači.
Zbog čega se time velike patriote na čelu naše države nisu bavili, pa, kažu učeni ljudi, zato što je „post-truth“ doba plodno tlo za autoritarne režime, populizam, neodgovorno ponašanje prema sebi i okolini. Poznato? I sami ćete prepoznati o čemu govorim, ako pokušam najjednostavnije da vam objasnim kako to mi živimo u dobu „postistine“.
Pa, to vam je kada neka lična iskustva ili percepcija pojedinca zamene proverene i dokazane informacije, kada emocije budu ispred iskrenosti, kada jedno mišljenje zamenjuje više mišljenja (ah, šta to beše razmena mišljenja…), kada prosto laži zamene istinu.
To vam je ono kad svako o svemu zna i može to da snimi i objavi bez kontrole, a neki od tih sveznajućih su dovoljno šarmantni ili iskusni da im pregršt ljudi poveruje i počne da deli, recimo, njihova gostovanja u podkastima, koji su trenutno možda najplodnije tlo za manipulaciju istinom.
To što u petak izlazi podkast u kojem sam ja gošća i koliko smo se Teodora Cvetkovska i ja najele… svačega, nije sada tema, dakle, da se vratimo na „bežanje iz Vranja“ i analizu izjave sugrađanina sa početka teksta, onog citata pre nego što vas je moj umereni ADHD odveo do objašnjavanja ekstremnog empirizma.
Bežanje je ovde ključna reč, a pomenuta izjava je školski primer „post-truth“ objave. O posledicama ovakvih stvari neka piše neko drugi plaćeniji, a ja sam ovde samo jedna hrišćanka…hah, šala, sprdnja, Bebi Dol u „Farmi“, znate… (ok, idemo ponovo)… Dakle:
Ja sam ovde samo da podelim oduševljenje zbog činjenice da je ovog puta, za razliku od mnogih do sada, radar vranjske čaršije za bullshit konačno proradio!
Pre toga, jedan brzinski fact-check. Ako se osoba sa snimka rodila 1982. godine, a sa „16, 17, godina“ otišla u Ameriku kao što kaže, već u startu otpada izjava o odrastanju u sredini u kojoj se pali pozorište, jer je isto izgorelo 2012. godine u bombaškom napadu na diskoteku koja se nalazila pored. Dodatno, bioskop „Sloboda“ jeste počeo da bude nefunkcionalan osamdesetih, kritična tačka je bila 1989. godina, ali je poslednji film u njemu prikazan ipak 1998. godine. Negde pred bežanje našeg sugrađanina, po njegovim rečima.
Dalje: „Moram da budem pošten pa da kažem da sam ja iz dobrostojeće porodice. Nisam naravno ni otišao trbuhom za kruhom, niti je bila ideja da ja sad pobegnem iz neke gladi, siromaštva, kao što su mnogi, je l’ te, pogotovo u to vreme, devedesetih“. Fact-check kaže: Tačno!
Naposletku: „Ja sam jednostavno bio gladan znanja, iskustva, obrazovanja. I onda sam rešio da čim pre pobegnem iz Vranja“. Fact-check čaršije kaže: „Tatko ti kuću od što je napravija? Netačno!“
Ne želeći da zalazim u lik, delo i to da li je govornikov uspeh vredan pomena na nekoj platformi koja izveštava o „biznis pričama“, jer bi to zahtevalo istraživačko novinarstvo, najmanje troje sagovornika i ozbiljan rad, a ovo je autorski komentar dok je stvar „sveža“ i magični krug od 48 sati nije ispario, ne mogu a da ne ignorišem sve poruke Vranjanaca zbog kojih mi se telefon jutros užario:
„Početni kapital ovog lika je iz pokradene državne firme“… „Radnici su s motke njegovog oca direktora jurili“…“Pa nije trbuhom za kruhom, nego da sačuva du*e“…“Morao je da pobegne, lepo je rekao, sticajem okolnosti“…“Ne volim što neko misli da su ti ljudi mnogo snalažljivi, ili tipa, ne odustaju, kao propadnu im firme, oni nastavljaju i to. Nije tačno, nego nemaju odnos prema tom početnom kapitalu, jer su ga stekli kako su stekli“…“U sad je i dobar, ego je dosta korigovao, ranije je bio nepodnošljiv za slušati u društvu…“Uf, odgledao sam 30 minuta i dosta je“.
I tako u nedogled. Evo ipak još jednog brzinskog fact-check-a lika i dela, prvobitnog naslova ovog teksta i životne mudrosti majke mi Olivere.
Osnovna škola „Vuk Stefanović Karadžić“. Treniranje košarke u KK Jug. Matematički smer Gimnazije „Bora Stanković“. Mogućnost odlaska na razmenu u SAD u četvrtom razredu Gimnazije, krajem devedesetih. Mogućnost završetka srednje škole u Americi, North View High School, u mestu Grand Rapids, država Mičigen. Mogućnost posete berze u Njujorku. Mogućnost nastavka školovanja na koledžu Santa Monica u Los Anđelesu. Mogućnost studiranja na američkom univerzitetu John Cabot University u Rimu, u Italiji. Mogućnost života u Beogradu i traženja posla. Mogućnost upisivanja magistrature na Ekonomskom fakultetu. Mogućnost da bude suvlasnik firme BJN Financial d.o.o. Beograd, koja od 2006. godine u Srbiji posluje u oblasti finansija i pruža savetodavne usluge u postupcima, pazite sad: privatizacije, spajanja i akvizicije, kupoprodaje hartija od vrednosti, upravljanja kapitalom za klijente. Mogućnost da se u doba kada privatizacije i nisu baš aktuelne, prebacite na franšizni sistem i od toga živite.
Toliko mogućnosti, toliko prostora za uspeh. Ali avaj, to je Vranje, limitirana sredina. Znate ono, Vranjanci vam uspeh nikada neće oprostiti. Možda.
Uspeh vam možda i oproste, ali priče za tatka, teško.
Kao i svakom tekstu, i ovom je neophodan smisleni završetak, a gde ćeš većeg smisla od neke od izjava majke, koje tek posle 30. godine počinješ da shvataš za ozbiljno:
„Bez potkvasu sine nema ništa, ima, ali mnogo teže sve“.
Da li ćete verovati podkastima, autorskim tekstovima na portalima, izjavama drugih ljudi, životnim mudrostima autorke ili čemu god, to zavisi od toga koliko ste vi imuni na „post-truth“, jer sve od ovde navedenog lako može da sklizne u pomenuti empirizam.
Možda je ipak najbitnije da, u ime Svetskog dana mentalnog zdravlja, bilo se osećate uspešno, ili ste sa strane onih koji slušaju o tuđem uspehu ili ga komentarišu, zapamtite da vi sami postavljate kriterijume za sopstveni uspeh.
