Kult lika Bore Stankovića je u Vranju itekako negovan, njime se dičimo i ponosimo. Istovremeno se divimo muralu Putina, dok zaboravljamo da je jedini mural u Vranju, posvećen Bori Stankoviću, uništen zbog renoviranja fasade zgrade Direkcije, iako je njegovu autorku Francuska odlikovala Ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza.
Borino ime nosi Gimnazija, Gradska biblioteka, Pozorište. Njegov spomenik je na centralnom mestu u Gradskom parku, a jedna od „žila kucavica“ lokalnog saobraćaja je Ulica Bore Stankovića. Tu su manifestacije poput Borinih pozorišnih dana, Borine nedelje, potom Književna nagrada Borisav Stanković…
Naslovi njegovih dela inspiracija su za nazive muzičkih manifestacija (nekadašnji Stari dani), lokala, pa i uličnih biblioteka. Ulica u kojoj se nalazi Muzej kuća Bore Stankovića, Baba Zlatina, je zakonom zaštićena autentična celina. Dok se Kompleks Baba Zlatine ulice i dalje nedovoljno koristi i štiti, iz Gradske uprave stižu vesti o izgradnji „Borinog grada“, po ugledu na Andrićgrad i slične projekte.
Na dan smrti večnog ambasadora Vranja, podsećamo se nekih nedovoljno poznatih stvari koje su povezane sa ovim, sve samo ne dosadnim čovekom.
Preneo je mošti kralja Stefana Prvovenčanog u Peć, bežeći od okupatora
Kao tada već popularni pisac Nečiste krvi i Koštane, Bora je početak Prvog svetskog rata zatekao kao referent Ministarstva prosvete i vera, na čijem je čelu bio Ljuba Davidović, Stankovićev gimnazijski profesor, kasnije osnivač Demokratske stranke. Niš je tada postao „novi Beograd“ jer je srpska vlada sva ministarstva preselila u Niš, kako navodi Vule Žurić, još pre prve okupacije Beograda. Bora je u Niš, ratnu prestonicu Srbije, izbegao u društvu žene Gine (Angelina) i tri ćerke.
Pod austrougarskom i bugarskom ofanzivom, počela je evakuacija Vlade i vojske iz Niša, a „prvi sprpski pripovedač“, kako ga je Davidović nazivao, je od ministra dobio zadatak da se pobrine za prenošenje moštiju kralja Stefana Prvovenčanog do Peći, gde ih je predao Patrijaršiji. Odatle, januara 1916. godine dospeva u Podgoricu.
U fioci stola niške kancelarije Ministarstva, ostali su poslednji redovi „velike književnosti tragičnog genija“, odnosno nedovršena Tašana, jer ih je zaboravio. Rukopis i do danas nije pronađen.
Zanimljivo je da je Bora u sred okupacije zamolio bugarske vlasti da „svi njegovi rukopisi koji nemaju političke već kulturne vrednosti“ budu pronađeni i predati njemu ili austrijskim vlastima u Beogradu.
U molbi je naveo da se o vrednosti njegovih radova bugarske vlasti mogu obavestiti kod upravnika Narodnog teatra u Sofiji, u kojem se prikazivala drama Koštana.
Glavna ulica u Vranju upravo nosi naziv Kralja Stefana Prvovenčanog.
Imao je problema sa alkoholom
O Borinim navikama svedočili su njegovi savremenici, a iz nekih zapisa se zaključuje da je znao da bude temperamentan i da se često „šegačio“. Nakon Peći se uputio ka Crnoj Gori, što su mu bili „najteži dani u životu“, a i pre toga se rastao sa ženom i decom. Utehu za svoje „izbegličke muke je sve češće i predanije pronalazio u alkoholu“, navodi Žurić.
Nakon što je „u nekom Hanu blizu Podgorice, u društvu Crnogoraca koji su smatrali za zadovoljstvo da ga počaste“, kao „prilično raspoložen i veseo čovek“ Bora konačno stigao u Podgoricu, izbio je nesporazum oko smeštaja, zbog kojeg je ondašnjem predsedniku Odbora za smeštaj izbeglica i vojske u kafani vikao da je „bezobraznik“ i „magarac“. Bora je u Podgorici ostao, jer je „mamuran posle burne noći“ odbio da nastavi put ka Krfu. Tako je bio u internaciji.
Nakon što je u Podgoricu stigao Nušić, Borin kum, oni su jednog dana otišli i do Cetinja.
„Bili su u audijenciju kod kralja Nikole, koju je Stanković takođe doživeo kao neku vrstu šegačenja“ – navodi Žurić u tekstu za Okomagazin na portalu RTS.
Kada se konačno „dočepao Beograda“, Bora je u dvorištu kuće na Dorćolu posadio vinovu lozu koju je doneo iz Vranja, i pod kojom je „najviše voleo da sedi i pijucka“. Ali, ne sam. Navraćali su Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, a možda i Ivo Andrić, sa kojim je jedno vreme radio u ministarstvu.
Proglašen za izdajnika, bio na meti „tabloida“
Nakon povratka u okupirani Beograd, suočava se sa izuzetno lošim finansijskim stanjem porodice, i nestašicom najosnovnijih namirnica. Ljudi su pod okupacijom gladovali, a Bori je pretila i opasnost ponovne deportacije. Sarađivao je sa okupatorskim novinama, zbog čega je nakon rata bio žigosan kao izdajnik. Uglavnom se radilo o feljtonima posvećenim svakodnevici okupirane srpske prestonice, koji su objavljivani pod zajedničim naslovom Beogradske šetnje.
Beogradske novine su bile zvanični organ okupacionih vlasti. Štampane su nemačkom i u srpskom izdanju na latinici, najpre dva puta nedeljno, potom svakodnevno.
„Dok su tokom rata i po oslobođenju smatrane za simbol antisrpske okupatorske kulturne politike, danas ih čitamo kao dragocen i bogat izvor informacija o političkom stanju, ali još više o privatnom životu u okupiranoj Srbiji i Beogradu“ – piše Žurić.
Takođe, sama srpska vlada u emigraciji se „obilato služila Beogradskim novinama“ jer su one bile šansa za održavanje veze sa okupiranom Srbijom. Mnoge porodice su „jedino zahvaljujući tom listu, mogle tri pune godine“ da budu upoznate sa onim što prolaze njihovi kod kuće i van zemlje.
Nakon što je Politika ponovo počela da izlazi, urednici su napali Boru Stankovića u nekoliko članaka „onako kako danas javne ličnosti umeju da mrcvare tabloidi“. Povod je bila turneja Narodnog pozorišta po Bosni, Dalmaciji i Vojvodini, u okviru koje je trebalo da bude igrana i koštana. „Umesto da se izdajnik hapsi, on se još nagrađuje!“, stajalo je u nepotpisanim člancima.
„Beogradska čaršija jednostavno nije mogla da mu oprosti to što je umesto o žalu za mlados’ i božijim ljudima pod okupacijom pisao o zabušantima i ratnim profiterima“ – ističe Žurić.
Opera Koštana Konjovića dovela do Češke akademije nauka i umetnosti
Činjenica da je vranjska muzika doživela uspeh na evropskoj sceni još tridesetih godina prošlog veka poznata je u umetničkim krugovima, dok je Vranjancima manje poznato da je po mišljenju mnogih kritičara jedna od najveličanstvenijih u Srbiji, a u Evropi jedna od najpoznatijih srpskih opera upravo Koštana Petra Konjovića, za koju je libreto i muziku napisao po istoimenoj Borinoj drami.
Ne čude svedočenja da su Česi bili oduševljeni operom koja prkosno donosi autentičan balkansko-orijentalni folklor i Romkinju u glavnoj ulozi, pogotovo u vreme kada u Evropi usled dolaska nacista na vlast u susednoj Nemačkoj rasla netrpeljivost prema svemu drugačijem.
Pored toga što je ovo delo od velikog značaja za srpsku operu, samom autoru je anganžman na ovom delu i saradnja sa češkom umetničkom scenom bio poslednji stepenik koji ga je uveo na listu inostranih članova Češke akademije nauka i umetnosti (danas Akademije nauka Republike Češke) kao trećeg kompozitora, nakon čuvenog Igora Stravinskog i Karola Šizmanovskog.
Autorka uništenog murala dobitnica Ordena umetnosti i književnosti u rangu viteza
Nakon impozantnih murala posvećenim Putinu i manastiru Gračanica, u zaštićenom Kompleksu Baba Zlatine ulice osvanuo je i mural sa likom starice koja bi trebalo da predstavlja Baba Zlatu, babu Bore Stankovića. Ipak, sam Bora i dalje nema mural u Vranju.
Jedini takav bio je u centru grada, na šetalištu. U okviru programa Pokreni grad Telenor fondacije, 2007. godine je Vranje uz podršku lokalne vlasti dobilo prvi mural. Bio je oslikan na zgradi Direkcije za izgradnju i razvoj.
Više od deset godina je krasio šetalište i bio atrakcija, simbol grada ispred kojeg su se svi lokalci i turisti fotografisali, ali je pre tri godine uništen i prekriven zbog uređivanja fasade.
Tada je gradonačelnik Vranja Slobodan Milenković za portal Jugpress izjavio da mural mora biti prekriven jer je grad krenuo u „ozbiljan proces uređenja fasada“:
“Ne znam da li je imao neku umetničku vrednost. Neka se završi fasada na toj zgradi, uradićemo novi mural. Slikaćemo i na drugim građevinama” – izjavio je pre tri godine gradonačelnik za Jugpress.
Autorka murala Bore Stankovića koji je uništen zbog propusta u projektovanju renoviranja fasada je svetski poznata umetnica Aleksandra Petković (TKV), kojoj je pre dve godine dodeljen Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza od strane Francuske Republike.
Pročitaj više:
